Potresna pisma iz psihijatrijske bolnice: "Jastuci su ovde kao u kasarni, plačem od kada sam rodila!" (FOTO)

Doktorоva kula jedan je od najznačajnijih spomenika kulture iz doba kneza Miloša Obrenovića i zgrada u kojoj je ukazom kneza Mihaila Obrenovića 1861. godine osnovana prva duševna bolnica na Balkanu. Bolnica je u početku imala kapacitet 25 kreveta. Tokom prvih godina, godišnje je primano desetak bolesnika, ali je s godinama broj novoprimljenih rastao. U mnogim razdobljima duge istorije bolnice, broj bolesnika je i dvostruko premašivao broj bolničkih postelja.

U arhivskoj građi bolnice, u pojedinim istorijama bolovanja, pored medicinske dokumentacije sačuvana su i pisma koja su bolesnici pisali svojim srodnicima i prijateljima, pisma koja su od njih dobijali, kao i ona koja su članovi njihovih porodica upućivali upravi bolnice.

Bolesnici su pisali o svom životu u bolnici, molili srodnike za pomoć, izražavali zabrinutost za svoje porodice i drugo. Svaki bolesnik je u ovoj psihijatrijskoj ustanovi vodio sopstvenu borbu, neki su se izlečili i otišli svojim domovima, ali su mnogi u njoj boravili do kraja života.

Neke od najpotresnijih priča iz ove psihijatrijske ustanove, iz 19. veka i prve polovine 20. veka, ispričala nam je dr Jelena Jovanović Simić, viši kustos Muzeja nauke i tehnike i autorka izložbe o istoriji bolnice koja je održana u Doktorovoj kuli 2018. godine.

Arhiva Klinike za psihijatrijske bolesti "Dr Laza Lazarević"

U istoriji bolovanja bolesnice A. R., koja je sa dijagnozom periodične manije u bolnici boravila od 1902. godine i u njoj preminula 1921, sačuvana su pisma iz kojih se vidi koliko je tugovala za svojim sinom i kako je provodila bolničke dane:

Mići P.:

Čiko, odma dođi, opasno sam bolesna, Кako je moj sin?

Dušanu M.:

Кume, i Кumo, kako je moj Duško? Neadresovano: […] Dal imam koga u životu, ja nemam čist veš, kupala se ovdi, šnuftiklu ništa nemam, jastuci su ovdi ko u kasarni, ja samo plačem od kad sam rodila, a i sad jedva idem od plača. Noćas sam spavala najviše od pola 10 sati do tri sata, inače nikako. Tetka Pauna, jedina je dobra i Spasenija, jedina, vratarka. D-r Šainović kazao je da će i danas primati vizite. Primanje je često i nedeljom.

U potpisu nesrećna majka A.

Jedan mladić je za vreme hospitalizacije dobio pismo podrške od svojih školskih drugarica i drugova iz kojeg se vidi da je bio sjajan đak i omiljena ličnost u svom razredu, a na sreću, nije se dugo zadržao u bolnici.

Neposredno po završetku Drugog svetskog rata, sa dijagnozom "stanje posle akutne psihoze", bila je hospitalizovana jedna mlada partizanka, ratna bolničarka.

Svom komandantu je pisala:

Dobro si me udesio. Ovo je odmor koji je i popravak živaca. Ali ništa zato. Nastojat ću da izdržim, a ako izdržim bit će dobro, jer kako mislim sada, ako izdržim ovdje među 50–60 luđakinja, da ne znam šta da mi u životu dođe teško moći ću izdržati. Samo ne znam hoću li moći izdržati. Sada sve ovisi o vami, vi mene bolje poznajete nego svi ovdje. Dođite da razgovaramo.

Devojka je ubrzo, „na molbu njenog komandanta i političkog komesara”, kao „oporavljena“ prevedena u Vojnu bolnicu.

Odnos porodica prema svojim bolesnim, hospitalizovanim članovima, bio je, kao što može da se pretpostavi, raznolik.

Dok su pojedini bolesnici imali podršku i postojanu brigu svojih bližnjih, drugi su, a njihov broj nije bio mali, bivali s vremenom praktično napušteni od svojih srodnika. Tako se događalo i da o njihovoj smrti uprava bolnice nije imala koga da obavesti. To se desilo kada je 1902. godine, posle 21 godine provedene u bolnici, preminula bolesnica F. O., koja je bolovala od manije.

U izjavi koju je u postupku proglašenja F. O. za duševno obolelu od strane suda (1880) dao njen muž, piše sledeće:

Od kako je obolela tako, od onog doba grozno je, da je čovek samo i pogleda. O! Кad bi dao Bog da se nje kurtališem. Ona me toliko namučila i istrošila, pa i dovela dovdi, da i sam tražim pomoći od bolesti u bolnici. Ja sam siromašan pa jedva da ću moći platiti i moje troškove, a njene zacelo ne mogu.

Potpuno suprotan je, međutim, bio postupak muža bolesnice Ž. Š., koja je iste 1881. godine primljena u teškom stanju, sa dijagnozom progresivne paralize (treći stadijum sifilisa) i preminula je već naredne godine.

U pismu njenog muža upravi bolnice stoji:

Skoro će se mesec dana navršiti od vremena onog, kada sam moju duševno bolestnu ženu Ž. Š. Upravi toj na lečenje i čuvanje, a prema rešenju g. Ministra Unutrašnjih Dela predao, i to lično.
Uveren budući o tome, da se Uprava ta, svima mogućim sredstvima služi, da bolnom licu pomoć svoju ne samo u lekovima, već i u negi i u ostalom što se za njega traži ukaže, ipak za shodno sam našao, da Upravi toj pošljem neke izvestne stvari, što ovim i činim, to jest šaljem po spisku pod priloženom stvari Upravi toj s učtivom molbom, da ih u svom cajhauzu hraniti i čuvati izvoli za moju ženu Ž., kojoj sam na slučaj smrti, kao saraniteljne stvari odredio, i koje se tada upotrebiti imaju na nju.

Međutim, i to učtivo javljam Upravi, da je moja želja, da se moja žena, ako bi umrla, amo sarani, a nikako tamo, zarad čega umolio sam jednu izvestnu tamošnju ličnost, te da se ona postara o izvršenju moje želje i volje.

Кragujevac, 16. Decembra 1881.                                         

M. Š.

Bonus video

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi