Od zagonetnog života do tajanstvenog kraja! Sve misterije Dragana Maleševića Tapija (FOTO)

Na današnji dan, 29. oktobra 2002. godine, svet je ostao bez Dragana Maleševića Tapija, slikara, masona i čoveka koga su mnogi smatrali enigmom.

Njegov život bio je ispunjen neočekivanim obrtima, a njegova smrt ostala je obavijena kontroverzama. Od rane fascinacije iluzijama do misterioznih veza sa masonskim redovima i političkim krugovima, Tapijeva priča i dalje intrigira javnost.

Od nestašluka do umetničkog genija

Rođen u Beogradu 1949. godine u porodici novinara, Malešević je od malih nogu pokazivao sklonost ka umetnosti. Jedna od anegdota iz detinjstva kaže da je već u osnovnoj školi pravio figure od plastelina sa takvom preciznošću da su izgledale kao dela profesionalca​.

 

 

Tokom mladosti, Tapi se kretao u društvu boema i umetnika, ali je bio poznat i po nestašlucima - preprodavao je ulaznice za bioskope i "Dom omladine" i čak falsifikovao vozne karte za putovanje u Evropu. Nadimak Tapi dolazi upravo iz tog vremena, jer je falsifikovao i tapkao karte.​

Jedan od ključnih trenutaka u njegovom životu dogodio se tokom posete Firenci, gde je u galeriji Ufici postao opsednut tehnikom flamanskih slikara poput Jana van Ajka. Tvrdio je kasnije da se u jednom od prethodnih života upravo reinkarnirao kao ovaj slikar, što je inspirisalo njegovu dalju umetničku karijeru​

Umetnički stil i inspiracija

Tapi je bio pionir hiperrealizma na Balkanu. Njegovo najpoznatije delo "Sicilija" prikazuje misteriozno lice čoveka s takvom preciznošću da mnogi nisu mogli verovati da je to slika, a ne fotografija. Delo "Duh Tesle", portret Nikole Tesle, bio je jedan od njegovih najdražih radova jer je verovao da duh ovog naučnika neprestano bdi nad Srbijom i štiti narod​​.

 

 

Mnogi su ga optuživali za masovnu reprodukciju slika koje je prodavao kao originalna dela. Izložbe su mu, ipak, bile toliko popularne da su se posetioci borili da uđu i prisustvuju otvaranjima​.

Tajna društva, tajne službe

Tapi je često isticao da se mason ne postaje, već rađa... Bio je jedan od ključnih ljudi u obnovi masonskog pokreta u Jugoslaviji 1990. godine i nosilac najvišeg, 33. stepena Drevnog i prihvaćenog škotskog reda.

Profimedia

 

Malešević je tokom 1988. godine postao član reda vitezova templara Bratstva Svetog Jovana Jerusalimskog, zahvaljujući prijatelju Vladimiru Pajeviću iz Rima. Dodeljena mu je visoka titula velikog bajlifa, treća po rangu u ovom redu, a uz to je dobio i simbolične darove - nož iz prošlog života i templarsku povelju s njegovim imenom na latinskom. Kao znak časti, templari su mu dodelili i titulu barona raške, povezujući njegov duhovni put sa istorijskim prostorom Srbije.

Nakon njegove smrti, osnovana je masonska loža "Dragan Malešević Tapi", kao trajno sećanje na njegovo delo.

Printscreen/YouTube

 

Njegovo povezivanje sa bezbednosnim službama bivše Jugoslavije otvorilo je mnoga pitanja. Navodi se da je učestvovao u tajnim operacijama, uključujući "čišćenje tragova" za potrebe službe. Prijateljstvo s kontroverznim likovima, poput Željka Ražnatovića Arkana i Đorđa Božovića Giške, dodatno je učvrstilo njegovu reputaciju čoveka s dvosmislenim vezama.

 

 

​Njegovi prijatelji veruju da je ubijen jer je "previše znao" o korupciji i mutnim poslovima političara.

Govorilo se da su ga vlasti želele ućutkati jer je posedovao kompromitujuće informacije koje bi mogle uzdrmati vrh političke scene u Srbiji​.

Hteo da ruši Đinđića i da podiže masonski hram

Bio je uvučen u političke intrige krajem 1990-ih. Uoči izbora za predsednika Demokratske stranke 1999. Tapi je prognozirao da će stranka zameniti Zorana Đinđića zbog njegovih poteza tokom NATO bombardovanja, smatrajući ga kompromitovanim. Smatrao je da je Slobodan Vuksanović, tada mladi političar u usponu, bio tajni adut za preuzimanje liderstva.

Profimedia/Printscreen/Youtube/Miroslav Popović/Pink TV

 

Nakon sastanaka sa Vuksanovićem, Tapi se sastao i sa Đinđićevim kumom Dragoljubom Markovićem iz Surčina, koji mu je navodno poručio:

- Neka glasa ko kako hoće, mi ćemo brojati glasove.

A, kako je Đinđić na kraju pobedio, sukob sa Tapijem postajao je sve intenzivniji. Kasnije je tvrdio da su mu pojedinci iz vrha DS tražili reket od 300.000 maraka za izgradnju masonskog hrama u srpskoj prestonici.

Kontroverzna smrt nakon privođenja zbog generala

Tapijeva smrt 29. oktobra 2002. u prostorijama beogradske policije ostala je obavijena velom misterije. Zvanična verzija navodi da je preminuo od srčanog udara, ali se šuškalo da je bio žrtva brutalnosti tokom saslušanja. 

Priveden je u sklopu istrage protiv Željka Maksimovića Make i njegove navodne grupe, koja se tereti za likvidaciju generala policije Boška Buhe, ubijenog četiri meseca pre toga ispred hotela “Jugoslavija”.

Printscreen/YouTube/Rudar7

Maksimović je od tada i dalje u bekstvu, a nad uhapšenim članovima njegove grupe, Draganom Ilićem-Limarom, Nikolom Maljkovićem, Vladimirom Jakšićem-Karlosom, policija je sprovela brutalnu torturu da bi od njih iznudila iskaz, ne samo da su učestvovali u ubistvu Buhe, nego i da su spremali ubistvo tadašnjeg premijera Zorana Đinđića. U hapšenjima i iznuđivanju iskaza, potvrdiće se kasnije i na suđenju, učestvovali su i pojedini političari i šefovi BIA, ali i pripadnici “zemunskog klana”, koji će samo nekoliko meseci kasnije biti pohapšeni kao atentatori na predsednika srpske vlade.

U noći kada su inspektori policije došli po Tapija da ga vode na saslušanje, upozoreni su na njegovo narušeno zdravlje, pa su na insistiranje supruge sa sobom poneli i slikarevu terapiju i nitroglicerin. Tokom višečasovnog saslušanja, inspektori su uporno tražili od Tapija da kaže kakva saznanja ima o ubistvu generala, a on je tvrdio da o tome ne zna ništa.

Negde pred zoru tog 29. oktobra, njemu je pozlilo, pozvana je Hitna pomoć, lekari su pokušali da ga reanimiraju, ali uzalud. Tapi je preminuo.

Prema jednoj priči, nekoliko puta mu je stavljena kesa na glavu kako bi ga zastrašili, što je na kraju dovelo do gušenja​.

U svom poslednjem intervjuu, Tapi je otkrio da je bio svestan da mu se nešto sprema i da su dva napada bila planirana na njegov život - prvi na Svetog Jovana, a drugi 15. aprila. Nakon što je preživeo prvi pokušaj, sklonio se u Crnu Goru na 14 dana, koliko mu je, prema pravilima masonerije, pružena zaštita od braće masona.

Znao da mu se nešto sprema

Prema njegovim rečima, sve je počelo 3. januara 2002. kada su ga prijatelji upozorili na nepoznata lica i vozila DB-a koja su se motala oko njegove kuće. Otkrio je da su u stanu preko puta, na adresi Maršala Tolbuhina 32, postavili kamere. Kao stručnjak za elektroniku, Tapi je postavio kamere duž cele ulice i uzvratio nadzor, prateći one koji su njega pratili. Istakao je da napad nije organizovala zvanična DB, već posebna grupa unutar službe, povezana s kriminalnim krugovima. Plan im je osujećen jer nisu uspeli da hakuju njegove telefone, pošto su svi bili isključeni.

Dodao je da su neki članovi te grupe radili u vojnoj „Grupi 69“, specijalizovanoj za parapsihologiju, i da je prikupio detaljne informacije o njima i njihovim porodicama. Naveo je i da je jedan od njih učestvovao u napadu na Vuka Draškovića, ali da, uprkos penzionisanju, i dalje prima "honorar" kroz "službine projekte".

 

 

Tapi je iza sebe ostavio oko 100 originalnih dela, a mnogi njegovi radovi su u privatnim kolekcijama širom sveta. Njegova umetnost i priče o njemu postale su deo urbane mitologije Beograda.  Kako je jedan njegov prijatelj rekao: Svaka njegova slika bila je njegov lični pečat života. 

On ostaje simbol umetničke ekscentričnosti, ali i opomene o tome kako talentovani pojedinci mogu postati meta tajnih interesa. Kao umetnik, mistik i enigma, Dragan Malešević Tapi i dalje inspiriše.

Bonus video ​

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi