DRŽAVNA TAJNA 24sedam u posedu dokumenta BIA: Pozadina ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića!

Sudski epilog ubistva premijera Srbije Zorana Đinđića marta 2003. godine, i pored osuđujućih presuda komandnom vrhu Jedinice za specijalne operacije, kao i pripadnicima „zemunskog klana“, nije otkrio političku pozadinu atentata, a bez odgovora se ostalo i prilikom sudskog procesa pripadnicima JSO za pobunu novembra 2001. godine, i pored formulacije da je ovaj događaj bio uvod u njegovu nasilnu smrt.

Portal 24sedam došao je u posed dokumenta Bezbednosno-informativne agencije iz 2004. godine, koji nosi oznaku DRŽAVNA TAJNA, a u njemu su navedene mnogobrojne ličnosti, kao i događaji, iz čijeg se delovanja može izvesti zaključak o stvarnoj pozadini ubistva premijera, odnosno događajima koji predstavljaju uvod u ovaj teroristički čin.

24sedam će ekskluzivno, u nekoliko nastavaka, objavljivati sadržaj ovog dokumenta koji je nastao prisluškivanjem telefona određenih ličnosti od strane UKP i UBPOK u periodu od marta 2001. do januara 2003. godine, u sklopu operativnih akcija „Kesa“, „Spad“ i „Vrana", uz napomenu da su mere tajne kontrole telefonskih razgovora odobrene od strane tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Srbije i istražnog sudije Okružnog suda u Beogradu.

Izveštaj BIA počinje pričom o tome kako je nastala kriminalna organizacija „surčinski klan“, formirana početkom devedesetih godina prošlog veka.

- Na njenom čelu su u to vreme bili Zoran Šijan i Ljubiša Buha Čume. Nakon ubistva Šijana 27. novembra 1999. godine lider grupe postaje Čume. Pripadnici pomenute grupacije su se u samom početku bavili preprodajom motornih vozila, iznudama i uterivanjem dugova, da bi nakon sticanja većih finansijskih sredstava, kao i značajnih veza u kriminogenim sredinama Srbije, Crne Gore, zemalja iz okruženja, kao i nekih zapadnoevropskih država, započeli i sa višestruko unosnijom ilegalnom trgovinom narkoticima. Glavnu osovinu ovog veoma dobo organizovanog međunarodnog krijumčarsko-distributerskog lanca narkotika, osim Ljubiše Buhe, činili su Dragoslav Kosmajac, Ismet Osmani zvani Curi, Agim Jelići i drugi – piše u dokumentu.

Profimedia

Dalje se navodi da je Buha bio učesnik jednog od najbolje organizovanih klanova za krijumčarenje droge iz Turske i Albanije u zemlje Zapadne Evrope, ali i da je imao razgranatu i organizovanu mrežu sitnijih dilera droge u Srbiji. Poslovima neposredne distribucije narkotika za račun „surčinskog klana“ koordinirao je i rukovodio Dušan Spasojević, jedan od njegovih najbližih saradnika u tom periodu.

- Unutar „surčinskog klana“ postojalo je više drugih grupa koje su bile specijalizovane za vršenje određenih krivičnih dela. Tako je grupu čija je specijalnost bila krađa vozila predvodio Dragan Nikolić zvani Teča, dok su ilegalnu trgovinu cigaretama kontrolisali Milan Narančić zvani Limun, Zoran Ćopić, Slobodan Resimić i Dejan Milenković Bagzi.

Albanci glavni u „surčinskom klanu“

Za transport cigareta koristili su usluge preduzeća „Milšped“ čiji je vlasnik Nebojša Ivković, blizak prijatelj Buhe, dok im je jedan od ključnih inostranih partnera bio Ekrem Luka, Albanac iz Makedonije. Kao lider „surčinskog klana“, Buha je svoje aktivnosti usmeravao u dva pravca. Pre svega, nastojao je da uspostavi stabilne odnose sa vođama nekih drugih klanova, kao što su Branislav Mićunović zvani Brano, vodeća ličnost crnogorskog podzemlja, i Sredoje Šljukić zvani Šljuka, vođa „zvezdarskog klana“, kod kojih je, zbog svoje moćne finansijske organizacije, uživao pun respekt.

BIA dalje navodi da je od strane Stanka Subotića i Blagote Baje Sekulića Buha krajem maja 2001. godine bio direktno angažovan da stupi u kontakt sa Ratkom Đokićem, „kraljem cigareta“, koji je ubijen u Stokholmu maja 2003. godine. U fusnoti ovog dokumenta navodi se zanimljiv podatak, da je Ratko Đokić rođen u mestu Tuzi u Crnoj Gori i da je po nacionalnosti Albanac koji se do 1997. godine zvao Džefri Ef.

Ljubiša Buha Čume sahranio “zemunski klan” Tanjug

- Od Buhe je traženo da izvrši pritisak na Đokića kako bi sa svoje strane doprineo otklanjanju eventualnih štetnih posledica po državni vrh Crne Gore, koje bi mogle nastati kao reakcija na članke zagrebačkog „Nacionala“ u kojima se, na osnovu svedočenja kuma Mila Đukanovića i šefa misije u Americi Ratka Kneževića, crnogorski državni vrh optužuje za učešće u organizovanom švercu cigareta. Za otklanjanje mogućih posledica ove afere veoma je zainteresovan i sam Mićunović. O posebno dobrim odnosima koje ima sa Mićunovićem, Buha je u više navrata informisao Vladimira Popovića Bebu, napominjući da im njegova podrška otvara mogućnost realizacije velikog broja poslova. Osim toga, Buha je u kontaktu i sa Savom Grbovićem, zvanim Džigi, rođakom i najbližim saradnikom Mićunovića, preko koga je stupio u kontakt sa Daliborom Babićem iz Budve i Miroslavom Milobabićem, radnikom MUP Srbije, koji su svojim lažnim iskazima doprineli oslobađanju iz pritvora pripadnika grupe Dušana Spasojevića, osumjničenih za otmicu vlasnika "Delte" Miroslava Miškovića - navodi se  u dokumentu pod oznakom DRŽAVNA TAJNA.

Profimedia

Drugi pravac u kom je Buha usmerio svoje aktivnosti odnosi se, kako se navodi, na stvaranje privida legalnog poslovanja kroz otvaranje firmi, preko kojih bi u legalne tokove plasirao veliki kapital stečen kriminalom. Najbliži Buhin saradnik na ovim poslovima je Saša Vučković zvani Aleks, koji obavlja funkciju direktora preduzeća „Difens roud“ (koje su pripadnici „zemunskog klana“ digli u vazduh), čiji je formalni vlasnik Ljiljana Buha, ali koje je pod potpunom kontrolom Ljubiše Buhe.

Smatrali sebe revolucionarima

Nakon parlamentarnih izbora 2000. godine Buha je posredstvom svog kuma Dragoljuba Markovića stupio u kontakt sa nekim od političkih lidera, nosilaca demokratskih promena, kojima je tom prilikom ponudio svoje usluge u borbi protiv aktuelnog režima. Usluge koje je ponudio su se uglavnom sastojale u posredovanju u uspostavljanju kontakta sa tadašnjim komandantom JSO Miloradom Ulemekom Legijom, kao i u angažovanju pripadnika „surčinskog klana“ na pružanju fizičkog obezbeđenja opozicionim liderima. Kontakte sa pripadnicima novih političkih struktura uspostavljao je sa ciljem da firma čiji je vlasnik postane nosilac nekih od najprofitabilnijih poslova u Srbiji. U odnosu prema Dragoljubu Markoviću, kako se navodi, Buha, koji je, inače, samouveren, prek i nagao čovek, ispoljava veliki respekt i poštovanje, prihvatajući i uvažavajući bez pogovora njegove instrukcije i savete.

U prilog tvrdnji da je Marković prema Buhi imao autoritativan odnos govori i podatak da je jedino imenovani uspeo da smiri situaciju kada je Buha, zbog objavljivanja informacije na RTV Pink da je njegova firma prodavala falš viski, sa naoružanom pratnjom nasrnuo na Željka Mitrovića, uz pretnju da će mu preuzeti televiziju.

Bezrezervna Bebina podrška

- Najveću, gotovo bezrezervnu podršku iz političkog vrha Buha je imao od Vladimira Popovića Bebe, sa kojim je još od oktobarskih promena u permanentnom kontaktu. Popović je upoznat sa poslovnom strategijom koju primenjuje Buha i sa tim u vezi pruža mu političku podršku i dostavlja informacije koje su od značaja za njegovo dalje poslovanje, što se uglavnom odnosi na asfaltiranje određenih deonica puteva širom Srbije, kao i na privatizaciju određenih firmi. Iz navedenih razloga, ne isključujemo mogućnost da Popović ima udeo u profitu koji ostvaruje Buhino preduzeće – stoji u ovom dokumentu.

S druge strane, Buha se, između ostalog, ponudio da spoji Popovića sa predstavnicima izvesne austrijske firme koja je početkom maja 2001. godine bila zainteresovana za kupovinu cementare u Beočinu, kao i cementare „Popovac“, a sa kojima je prethodno stupio u vezu preko Dragana Rankovića, nagoveštavajući pritom mogućnost da njih dvojica podele adekvatnu višemilionsku proviziju.

Printscreen/Mup

- U istom periodu Buha je sugerisao Popoviću da se raspita o nekim detaljima vezanim za nestanak 1,5 tona zlata iz borskog rudnika, s obzirom na to da mu lica koja nije imenovao nude da učestvuje u prodaji tog zlata u inostranstvu. Iako je akcenat stavio na poslove koji su naizgled legalni i koji mu mogu doneti izuzetan profit, Buha se nije potpuno distancirao od široke lepeze kriminalnih poslova kojima se bavila organizacija na čijem je čelu bio. Između ostalog, početkom maja 2001. godine angažovao se na oslobađanju iz pritvora Dušana Spasojevića i grupe koja je zajedno sa njim bila lišena slobode zbog sumnje da su izvršili otmicu vlasnika „Delte“. Osim što je za uhapšene angažovao advokate, Buha je vršio konstantan pritisak na Vladimira Popovića Bebu da se pomenutim licima, u to vreme još uvek pripadnicima „surčinskog klana“, što pre dozvoli da se brane sa slobode. Postupajući po želji Buhe, Popović je uz konastante dogovore i konsultacije sa Čedomirom Jovanovićem vršio pritisak na pravosudne organe, kao i na samog premijera, koji se protivio njihovom puštanju na slobodu – kaže se u ovom izveštaju.

Sudije nisu popustile

Iz navedenih razloga, Popović i Jovanović su, navodi se dalje, animirali okružnog javnog tužioca Radeta Terzića, ali uprkos svim pritiscima, sudija Okružnog suda Gordana Božilović nije donela rešenje koje su pomenuta lica od nje zahtevala, već je predmet vratila u Četvrti opštinski sud. Nakon toga Popović, Jovanović i Terzić pokušavaju da postignu dogovor sa tužiocem ovog suda Biljanom Radovanović i sudijom Cvijovićem, ali im to ni tada nije uspelo.

Zanimljiva je i informacija BIA da je, kao poseban vid pritiska na Popovića, Buha konstantno pretio da će organizovati konferenciju za štampu na kojoj će objaviti fotografije Spasojevića i ostalih uhapšenih na kojima se navodno vide tragovi policijske torture, zahtevajući pritom pokretanje disciplinskog postupka protiv funkcionera MUP Srbije Mileta Novakovića i Dragana Karleuše.

YouTube/Пабло Ласо

- Povodom teksta objavljenog u listu „Politika ekspres“ 8. septembra 2001. godine, u kome se u negativnom kontekstu govori o Buhi i surčinskoj mafiji, Popović je informisao Buhu da, prema njegovim saznanjima, koja je dobio od izvesnog lica koje oslovaljava nadimkom Vatrogasac, inače pripadnika policije, iza napada na Buhu stoji mason Dragan Malešević Tapi. Popović je istakao da Malešević, koji uživa zaštitu Željka Maksimovića Make, predvodi i koordinira aktivnosti jedne grupe lica koju, između ostalih, čine Slobodan Vuksanović, Dušimir Zabunovič i Spasoje Vulević, pripadnik SAJ-a, te novinari Momčilo Kovačević i Milovan Brkić, kao i izvesna lica iz vojne službe bezbednosti, čiji je cilj da diskredituju Vladu Srbije, odnosno pojedine njene službenike. Uprkos tome što je Buha u razgovoru sa Maleševićem dobio uveravanja da on nije inicijator objavljivanja pomenutog članka, Popović je insistirao da su njegove informacije proverene i tačne, optuživši Maleševića da laže – informacija je koju je BIA označila kao DRŽAVNA TAJNA.

Ekskluzivno pravo da asfaltira vojne aerodrome

Uprkos tome što je nakon oktobra 2000. godine akcenat stavio na legalne poslove, a aktivnosti trgovine drogom prepustio Dušanu Spasojeviću, Buha nije prestao sa krijumčarenjem droge održavajući, uglavnom, samo ključne kontakte sa Ismetom Osmanijem, Jelići Agimom, Dragoslavom Kosmajcem, Branom Mićunovićem, Radosavom Cvijovićem Cvikom, Rajanom Lučićem i Nenadom Opačićem.

Kako piše u izveštaju, iako je bio izuzetno oprezan, eliminišući svaku mogućnost da bude doveden u vezu sa trgovinom narkoticima, kroz njegov kontakt sa Vladimirom Jovanovićem Japancem, koji je od njega dana 3. jula 2001. godine tražio supstancu za miksovanje narkotika, može se zaključiti da se i dalje bavi pomenutom delatnošću.

Od osoba iz privrednih struktura sa kojima Buha redovno kontaktira su, navodi se, Zlatan Peručić, Dušan Stupar, generalni direktor preduzeća „Univerzal“, Branko Crnogorac, vlasnik BC banke, kao i Miodrag Kostić, vlasnik kompanije „MK komerc“.

Printscreen/Youtube/BalkanInfo

- Prateći tokom juna 2001. godine, u to vreme aktuleno, udaljavanje političkih stavova premijera Srbije Zorana Đinđića i predsednika Vojislava Koštunice, i sa tim u vezi opredeljivanje pojedinaca za podršku jednoj, odnosno drugoj opciji, Buha je preko Perice Petrovića, koji je tvrdio da na stranu Đinđića može da pridobije 20 generala Vojske Jugoslavije, uz saglasnost Vladimira Popovića, stupio u kontakt sa Nebojšom Pavkovićem, u to vreme načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, sa kojim je postao blizak. Ubrzo potom, Saša Vučković je za potrebe Buhinog preduzeća „Difens“ počeo da koristi helikopter Vojske Jugoslavije, kojim je obilazio određene lokacije, uglavnom u Vrnjačkoj Banji i Aleksandrovcu, gde je „Difens“ poslovno bio angažovan. U jednom od kontakata sa Popovićem, 19. septembra 2001. godine, Buha mu je sugerisao da utiče na Zorana Đinđića i Čedu Jovanovića da prestanu sa iznošenjem optužbi na račun generala Pavkovića i da će zauzvrat preduzeću „Difens“ biti omogućeno ekskluzivno pravo na izvođenja radova na rekonstrukciji na svim aerodromima Vojske Jugoslavije, što će Buhi i Popoviću doneti veliku zaradu...

Sutra: Da li je general Boško Buha ubijen iz osvete?

Kako je CIA infiltrirala svog agenta Čedu među „surčince“?

Da li je Filaret hteo Legiju da odlikuje Ordenom Svetog Save?

BONUS VIDEO

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi