Ozrenu Grabariću pripao "Zoranov brk": Pozorište je ljudska potreba, zato će preživeti

Zaječarska publika je pete večeri na Festivalu “Zoranovi dani” gledala crnu komediju Beogradskog dramskog pozorišta “Ružni, prljavi i zli“, u režiji Lenke Udovički, a jednoglasnom odlukom žirija, „Zoranov brk“ za najboljeg glumca pripao je Zagrepčaninu Ozrenu Grabariću za ulogu Đakinta.

Komad je crnohumorna priča o ljudima sa margine, o ogromnoj porodici koja živi u pretrpanoj straćari, u nehigijenskom naselju na obodu Rima. Glavni junak, jednooki Đakinto je i glava porodice sastavljene od četiri generacije, koje se izdržavaju uglavnom krađama i prostitucijom, ali i radeći sve druge poslove; poštene i nepoštene, bez razlike. Đakinto je za gubitak oka od osiguranja dobio popriličnu sumu, koju odbija da deli sa njima. Novac troši na sebe i krije ga od ostalih članova porodice, koji neprekidno pokušavaju da mu ga ukradu, a on ih neprekidno zlostavlja verbalno i psihički. Materijalna nemaština uvod je u emotivnu, moralnu bedu, koja svodi ljude na puku egzistenciju i instinkte.

U susretu sa novinarima Grabarić je istakao da je ovo za njega divna nagrada zato što nosi ime glumca koga je gledao u mladosti zajedno sa drugim glumačkim velikanima sa ovih prostora.
– Već tada su na mene uticali svojim načinom glume i interpretacijama Zoran Radmilović, Bata Stojković i plejada glumaca sa ovih prostora, tako da je dobiti „Zoranov brk“ zaista poseban doživljaj, koji mi puno znači. Znači mi mnogo premijera ove predstave u Beogradskom dramskom pozorištu, i zahvaljujem Lenki koja me je pozvala i upravi koja me je prihvatila. Divno sam se osećao u Beogradu i puno mi značli ta saradnja, jer na taj način možemo da delimo neka vlastita iskustva o teatru, o umetnosti. Mislim da su u vreme velikana o kojima smo govorili ljudi komunicirali više i  o ovom poslu pričali puno više nego što se to sada događa – kazao je glumac.

Kako je dodao, mislio je da će pozorište biti mnogo više pogođeno pandemijom, jer publika neće dolaziti.

– Zapravo me je publika demantovala. Jer i u ovim vremenima, u kojima je možda postalo rizično ići u teatar, publika dolazi. To govori o tome da će teatar preživeti sve pandemije, kao što je preživeo i veće i smrtonosnije od ove, zato što je pozorište ljudska potreba. To je potreba za komunikacijom, da gledamo priče, da pričamo priče, da komuniciramo uživo. Zato teatar još ima tu komponentu veću nego film, ili neka druga umetnost, jer živi ljudi pričaju živim ljudima, mi komuniciramo. Zato je ovo malo čudna pozicija, jer ljudi prigušuju svoju reakciju zbog maske, na šta nismo navikli, ali ih ipak osećamo. Osećamo taj titraj kada publika gleda, prati, negde se nasmeje, čak iako je tiho i prigušeno, čuje se, i ne bojim se ja za teatar. Bojim se za umetnike, za umetnike koji su na nezavisnoj sceni, koji nisu na plati negde. To je u Hrvatskoj, u Srbiji, svuda oko nas. Za njih se zapravo najviše bojim, kao i za mlade, koji su sada završili fakultet, koji su željni posla, koji zapravo jedino rastu na način da imaju posla, da rade uloge, da rade puno projekata, da se tako grade, za njih sam malo zabrinut. Zato je mnogo važno da ovakvi festivali, koliko god nam još dopuštaju da oni rade, da titraju, da je i dalje ta baklja upaljena – zaključuje Grabarić.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi