Hadži Nenad Maričić za 24sedam: Još uvek sam dužan životu

„Rat i mir“ se trenutno igra u Narodnom pozorištu kao jedna od vodećih predstava nacionalnog teatra, u kojoj grofa Bezuhova igra Hadži Nenad Maričić, glumac koji u sebi nosi i rat, i mir, i bunt, i veru. Kako kaže, veliki mostovi se ne prave preko noći, i to možda jeste prava definicija njegovog profesionalnog uspeha, ali i način na koji živi i ostavlja svoj trag na putu ka mudrosti i sreći. O tom putu govorio je za naš portal, otkrivajući šta se nalazi iza njegovih ličnih bedema, a čime ruši sve barijere kada je na sceni.

Predstava "Rat i mir", Narodno pozorište Beograd Tanjug/Dragan Kujundžić

Na koji način se čita Tolstoj, na koji način se oseća i razume, a na koji igra?

Drugačiji je roman od igre u pozorištu, pa smo zato morali, postavljajući predstavu, da iznesemo ne samo priču već i Tolstojevu ličnost i ideje, i to one koje korespondiraju sa današnjim vremenom. Na našu sreću, njegove ideje su  vanvremenske.

Šta ste morali da izgradite i iznesete u ovoj ulozi, a šta niste smeli da dozvolite kako ne biste otišli u pogrešnom smeru?

Ne samo meni, već i drugima je bilo važno držati se romana i ne odstupati od osnove. Bio sam duboko uveren da suštinu Tolstojevog bića predstavlja lik kojeg tumačim i zato sam se trudio da razumem život pisca.

Izjavili ste da su vam mnogi rekli da je lik grofa Bezuhova jako blizak vama. U čemu najviše, ako govorimo o karakteru, senzibilitetu, osobenostima...?

Često razumemo sebe tek kada čujemo druge kako govore o nama. Bezuhov jeste neko u kome mogu da pronađem i deo svoje ličnosti - običan u svojoj jednostavnosti i istovremeno kompleksan zbog svoje neprekidne zapitanosti nad sopstvenim postojanjem, uvek u bezuslovnoj ljubavi prema ljudima.

Predstava "Rat i mir" Promo/Narodno pozorište u Beogradu

Šta ste svoje uneli u taj lik? Koju emociju, koji svoj unutrašnji rat, iskustvo... jer ste osećali da je važno i potrebno?

Teško je odgovoriti na to pitanje. Mi odlazimo od sebe igrajući određene likove, ali oni jesu u nama, i ono što igramo na sceni u najboljem slučaju postajemo u zavisnosti od nadahnuća.

Spektakularna predstava, ogroman ansambl, veliki pisac, isti takav reditelj i glavni lik. Posumnja li glumac u sebe, uprkos iskustvu, pred tako velikim izazovom, a šta vas je oslobodilo dilema i strahova i predstavljalo putokaz?

Sumnja je ono što nas pokreće, sve glumce. Dok nismo sigurni u ono što činimo ne zaustavljamo rad na ulozi. Ovog puta Boris Liješević je bio taj koji mi je zaista raširio krila i onog trenutka kada sam osetio to poverenje i njegovu radost u zajedničkom stvaranju, nije bilo kraja idejama.

Ako napravimo paralelu između aktuelnih predstava „Rat i mir“, „Nora“ i „Godine vrana“, koja je najviše uslovila da dosegnete u svom glumačkom izrazu nešto što do sada niste i na koji način?

Svaka od navedenih predstava zahtevala je poseban, drugačiji glumački izraz i stil. Sveukupan rad u prošloj sezoni bio je izazov kakav se veoma retko dešava i zbog toga sam veoma srećan, jer upravo zbog takvih zadataka biramo da budemo glumci.

Predstava "Godine vrana" Promo/Narodno pozorište u Beogradu

Pažljivo birate svoje umetničke korake. Nema vas „uvek i svuda“, već u projektima čiji se kvalitet ne dovodi u pitanje. Šta je vaše osnovno merilo pri odabiru, i da li to jeste merilo uspeha koji donosi zadovoljstvo?

Za mene je najveći uspeh što ima onih, kao što ste vi, koji to razumeju i vide. Posvećenost istinskoj umetnosti zahteva određenu žrtvu, ali daje i slobodu i istrajnost koja je od neprocenjive vrednosti. Veliki mostovi se ne prave preko noći.

Jeste li upoznali naličje svog posla, u čemu se ogleda iz vašeg iskustva, i na koji način ste ga prihvatili?

Verujem da sam još kao dete razumeo suštinu umetnosti i baš kao dete i danas, verujem da ona isceljuje, čini svet boljim i jedino takva se može zvati umetnošću.

Kada pogrešite i upadnete u zamku sopstvene loše procene u šta pretvarate takva iskustva i koje greške su u životu i karijeri bile najteže za suočavanje, ali i opraštanje, pre svega samom sebi?

Uvek sam se u teškim trenucima „hvatao“ za Boga. Prihvatajući Božiju volju, osetio sam da tako treba. Iz takvog odnosa sa Bogom rađalo se strpljenje. Teško je čekati ako nemaš mir i veru. Najviše me bole one greške koje sam učinio najbližima ili one za koje ni ne znam da sam ih počinio. Praštam uvek svima, pa i sebi, nadam se, zato Bog oprašta.

Predstava "Nora" Promo/Narodno pozorište u Beogradu

Jeste li ostali nešto dužni sebi?

Mnogo knjiga pročitanih dugujem sebi, kao i to da darove koje mi je Bog podario pretvaram i dalje u radost drugih. Još uvek sam dužan životu, da uz pomoć supruge, vaspitavam naša dva sina.

Kada se u vama dogodi rat, šta ga najčešće prouzrokuje, a šta vam donosi mir?

Nemir se uvek budio kada prepoznam besmisao nepravednih postupaka ili nedostatak reakcije ostalih na njih. Sazrevanje donosi to da danas drugačije reagujem. Unutrašnji mir sada više i pažljivije čuvam.

Pre tačno deset godina igrali ste u čuvenom Šekspirovom Globe teatru u Londonu, što je sigurno neprocenjivo iskustvo. Jesu li uspomene i dalje sveže i koja je najupečatljivija?

Letos smo, na promociji knjige o pozorišnom stvaralaštvu Nikite Milivojevića, vratili sećanja na taj događaj i nesumnjivo je najveći utisak i dalje moćna igra koju je ansambl Narodnog pozorišta pokazao tokom ta dva dana. Reakcija publike i samih organizatora festivala je bila čudesna. Kasnije smo dobili pismo iz Globa u kojem iskazuju ogromno divljenje, kao i neverovatan zaključak da su od srpskih glumaca učili kako se igra Šekspir. Ludo, zar ne?

 

 

Kada smo kod toga, vi jeste neko kome epohe dobro stoje i koga možemo da zamislimo kao Romea ili Merkucia, možda i kao Raskoljnikova ili Leona Glembaja. Nosite određeni izraz tragičnosti. Koliko vas to određuje kao umetnika?

Velika je privilegija igrati klasike. Igrajući u Narodnom pozorištu bogati ste u tom smislu što imate takav izbor. S godinama to počinje da oblikuje vašu ličnost. Nosite sa sobom i u sebi iskustva svih tih likova i pisaca i time bogatite dušu ali i njihovi snovi, pobede i porazi ostaju u vama. Posle svega toga drugačije posmatrate sunce i svetlost oko sebe.

S druge strane, čini se da vas karakteriše i crta buntovnika, težnja da se ostane svoj, da se igra i živi u skladu sa sopstvenom slobodom, iako to možda ne izražavate konstantno. Buntovnik s razlogom ili bez njega?

Bunt je zaista izraz slobodnog čoveka. Za takvu slobodu nije uvek trenutak, jer onda čovek iz bunta prelazi u nemir i ludilo. Važno je razumeti trenutak, kada je značajno, delotvorno progovoriti, uglavnom, kada treba prekinuti tišinu.

Zagreb, Ivanjica, Beograd, Herceg Novi... na koji način su vas formirali i u čemu najviše?

Sve osim Beograda su mesta na kojima se lebdi, a naš beli grad, podignut u slavu Bogorodice me formira, stvara, diže i spušta na zemlju... i sada, kada ovo pišem, shvatam da mi je sve dao... Sve ono što sam oduvek želeo. Baš sve.

Hadži Nenad Maričić/ATA Images

Kako godine prolaze, na koji način sazrevate vi kao čovek i glumac, kako vaše tuge, a kako sreće?

Najveće blago prolaznosti jeste mudrost, ali je nije lako steći. I tuga i sreća prolaze, "čaša žuči ište čašu meda“, a ljubav je ono što moramo da zalivamo u sebi i oko sebe, i ako ona raste u nama, raste i raj u našem biću.

Šta su vaši bedemi koji vas štite od svega što bi moglo da razori taj raj?

Porodica, moji najbliži prijatelji, ljubav koja nas vezuje i vera u Hrista, jesu moj bedem od svakog zla.

U čemu još, osim glume, pronalazite kreativnost, bogatstvo duha, ali i svakodnevnice?

Muzika je možda u mom životu dominantnija nego pozorišna umetnost. Mnogi moji prijatelji su muzičari. To je svet kojem se uvek vraćam i kad god imam slobodnog vremena stvaram nešto novo.

Na čemu trenutno radite što možemo da najavimo kao izvesno?

Čeka me uskoro i veoma raduje snimanje serije "Vreme smrti". 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi