Jedan dan sa uličnim umetnikom Artezom: Murali koji su udahnuli dušu oronulim zgradama

Ukoliko, šetajući našom prestonicom, ali i mnogobrojnim svetskim metropolama, samo podignete pogled ka fasadama visokih zgrada, uočićete živopisne murale koji su udahnuli dušu oronulim zidovima i postali sastavni deo kulture grada, a ako priđete bliže i obratite pažnju na potpis u ćošku, saznaćete ime njihovog autora – Artez.

Iza ovog pseudonima, čiji rad krasi veliki broj fasada u Beču, Kairu, Sao Paulu, Indiji, Madridu, Buenos Ajresu, stoji muralista Andrej Žikić, koji je ovom umetnošću počeo da se bavi 2003. godine, oslikavajući XIV beogradsku gimnaziju. Od tada je svojim muralima ulepšao veliki broj zgrada u svom gradu, a nedavno i jednu na raskrsnici Žorža Klemansoa i Francuske, čemu je ekipa našeg portala i prisustvovala.

Kada smo stigli na lokaciju, Arteza smo pronašli na njegovom svakodnevnom radnom mestu – na zidu u visini sedmog sprata jedne zgrade gde ga je podigla dizalica, a pored njega je stajalo njegovo „oružje” – kanta s farbom, četke i u rukama valjak. Ispred njega se nalazilo delo u nastajanju – figura devojke koja u rukama drži harmoniku i figura sa licem od sveća sa tamburicom.

– Slećem! – uzviknuo je sa smeškom Artez, spuštajući se sa skele.

– Radimo punom parom da završimo u planiranom roku, a nakon toga, ako sve prođe kako treba, putujem u Gruziju jer me tamo čeka oslikavanje dva zida – kaže Žikić skidajući sa sebe zaštitnu opremu i brišući šake od boje.

Rad na muralima zahtevan je fizički posao, potrebno je i kondicije i volje, ali veli – vredi svaki atom snage. Kako nam je objasnio, tematski okvir koji je postavio klijent projekta je „Koreni Balkana”, a na njemu radi sa svojim kolegom Vuperom.

– Vuper je naslikao devojku koja svira harmoniku, a iznad nje je figura koja umesto glave ima cveće, a u rukama tamburicu. Izabrali smo ova dva instrumenta jer su veoma prisutna na ovom području i na njima se baziraju tradicionalna muzika i folklor – objašnjava Artez.

Na pitanje šta je sve potrebno kako bi dobili dozvolu za oslikavanje, kaže da se on time ne bavi, jer želi da zadrži fokus na oslikavanju, i da to uglavnom završavaju oni koji ga angažuju – institucije, nevladine organizacije, kompanije…

 

– Velika je paleta ideja i želja zbog kojih me angažuju, uglavnom su to ulepšavanje grada, promocija kulture, memorijalni grafiti… – kaže umetnik.

Na njegovim delima preovlađuju elementi iz prirode jer, kako objašnjava, želi da doprinese ozelenjavanju gradske sredine, a ono što mu je pri izradi najvažnije je – uspostavljanje komunikacije s posmatračem.

– Voleo bih da murale ljudi doživljavaju kao nešto svoje, jer oni prestaju da budu moji kada ih završim i počinju da pripadaju zajednici u kojoj se nalaze. Zato se trudim da ih što više implementiram u ambijent u kojem nastaju. Ukoliko je moguće pokušavam da napravim tematski okvir koji će pričati priču tog mesta. Ta želja za komunikacijom je uticala na to da se usredsredim na figurativno slikarstvo – ističe Artez.

Na pitanje koliko je razvijena svest o ovoj grani umetnosti u Srbiji u odnosu na svetske metropole u kojima je slikao, kaže da je, od kada je počeo da se njome bavi, sve više ljudi koji će podržati i ceniti njihov rad, ali da se u to mora još mnogo ulagati.

– Svest o muralima je u Srbiji na visokom nivou jer su ljudi navikli na njih i naučili da vrednuju ono što oni predstavljaju za jedan grad i kulturu. Pozitivne kritike i podrška od samih građana su velike i dragocene, te me to čini veoma srećnim. Ali, možda iznenađujuće za mnoge, ako situaciju uporedimo sa drugim gradovima u svetu, Beograd je možda lošiji primer od ostalih u Srbiji – kaže Žikić.

Skreće pažnju na to da su mnogi gradovi u našoj zemlji izdvojili budžet za oslikavanje murala, ali naša prestonica to ipak nije uradila.

– Dobijali smo podršku u vidu mašina, što nam je mnogo značilo, ali sam projekat koji je finansirao Grad još uvek nije organizovan. Po inostranstvu gradovi ne samo što ulažu novac u te projekte, nego i time obezbeđuju umetnicima da od toga žive, te kada kao umetnik dobijete priliku da svojim radom doprinesete poboljšanju kvaliteta grada i njegove turističke ponude, pa za to još i budete plaćeni, nema ništa bolje. Kod nas to, nažalost, još uvek nije prepoznato – navodi muralista.

U toku pandemije koronavirus je bio često inspiracija mnogim umetnicima, među njima i popularnom Benksiju, a na pitanje koliko ulična umetnost može da bude angažovana i da li bi se u tome oprobao, Artez kaže da mu nikada nije bila ideja da se vezuje za aktuelne teme. Naprotiv.

– Zaista se trudim da inspiraciju ne crpim iz mejnstrima jer se to uvek kosilo sa mojom filozofijom. Nikad nisam želeo da svoj imidž gradim na osnovu toga šta je trenutno u trendu, mislim da to koliko ima koristi, toliko ima i štete. Korona i cela situacija nisu bile moja inspiracija, nisam želeo da u tome tražim ideju, već sam svojim radovima želeo da skrenem pažnju s toga i da na taj način doprinesem celoj situaciji. Želim da onaj ko posmatra moje radove za trenutak ne bude u realnosti kakva jeste – objašnjava.

Srpsku kulturu Artez promoviše gde god može, a pre nekoliko godina angažovala ga je ambasada u Buenos Ajresu da oslika zid motivima svoje zemlje.

– Otišao sam i oslikao zid motivima iz filma „Ko to tamo peva“ i uradio sam portret Emira Kusturice. Bio sam počastvovan jer su prolaznici u Buenos Ajresu zaista prepoznavali Kustu i prilazili su mi uzvikujući „Kusturika, Kusturika“… – seća se kroz osmeh Artez.

Ipak, nažalost, prema njegovim rečima, postoji razlog zbog kojeg taj angažman ne izaziva uvek osmeh.

– Jedino što me je tada razočaralo jeste to što umetnici iz Beograda nisu bili nigde potpisani imenom i prezimenom. Da se razumemo, politikom se ne bavim, ali mi je žao što ti naši zvaničnici nisu umeli da se ponose sopstvenim narodom. Činjenica je da mnogo radim po svetu i da se uz moje ime vezuje naša zemlja, i uvek sam se time ponosio. Zato mislim da je grehota što mnogi ne cene i ne podržavaju svoje umetnike. To govori o celokupnom stavu prema kulturi – ocenjuje Andrej Žikić.

Najdragocenije u oslikavanju murala je, kako kaže, to što ostaju gradu i njegovim stanovnicima i nakon što se ceo posao završi.

Arteza smo po završetku razgovora ispratili do kombija sa dizalicom da nastavi da nam svojim figurama izaziva osmeh i pozitivne emocije kada podignemo glavu iz svojih problema i zagledamo se u visoke fasade, a uz želju da se više obrati pažnja na ove vredne umetnike koji satima vise na skelama u cilju ulepšavanja našeg grada.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi