Džon Sevidž za 24sedam: Prepune fioke pištolja kojima očevi "čuvaju svoje domove", a onda ih otvore deca... (FOTO/VIDEO)

"Sviđa mi se tvoja tetovaža". Zatečeno sam klimnuo glavom dok sam sedao prekoputa vremešnog američkog glumca koji je nepokolebivo nastavio svoje izlaganje, "znaš, takve tetovaže nosila su domorodačka plemena, čak i po Americi. Označavale su hrabrost, mir, strah...". Nisam očekivao da će tako početi razgovor sa zvezdom filmova "Kosa", "Lovac na jelene", "Tanka crvena linija" i mnogih drugih čuvenih filmskih naslova.

24sedam/Katarina Mihajlović

Bio sam suočen sa prodornim pogledom iza kog se krila, kako ću ubrzo saznati, šarmantna, neobuzdana ličnost Džona Sevidža. Glumac je ovom prilikom u Srbiju došao radi promocije knjige "Kako sam otkrio Ameriku" autora Nemanje Sarača, a sa Džonom smo iskoristili priliku da pričamo o protagonisti romana, Holivudu i poziciji umetnosti u današnjem svetu.

24sedam/Katarina Mihajlović

Sve više se "šuška" o novom svetskom ratu, konflikti izbijaju na sve strane a mržnja i netrpeljivost jače su nego ikad. Sada, skoro 50 godina nakon filma "Kosa", da li mislite da je vreme i potreba da se ponovi ceo taj pokret koji je ujedinio ne samo mlade, već nebrojane generacije u zajedničkoj borbi?

Da! Osećam da se to već dešava, vidim naznake na mnogim mestima, evo čak i ovde, gde smo pre samo nekoliko momenata pričali o simbolima mira i jedinstva, ali i prihvatanja, smeha, straha... Godinama sam radio sa vojnim osobljem koje se bori sa određenim vrstama zavisnosti, uglavnom alkoholizmom, zbog nemogućnosti da prihvate šta su videli, preživeli i proživeli. Postoje načini da se uz razgovor i bliskost takve stvari prebrode. Sećam se da sam ulogu u "Kosi" dobio još kao mlad pozorišni glumac - ponudili su mi da budem deo nečega što je bilo neverovatno. Taj film i danas ima istu snagu kao i tada.

Nedavno mi je jedna moja prijateljica iz Ukrajine telefonirala dok su joj tenkovi išli niz ulicu. Tamo je postojala želja da narod izađe na ulice, da zaustavi nasilje, zaustavi rat. Nažalost, sukob i dalje traje, mnogi su poginuli, mnogo ih je i raseljeno, ali kao i pre 50 godina, želja za mirom je tu.

24sedam/Katarina Mihajlović

"Kosa" nije bio samo mjuzikl o hipicima, bilo je to deljenje jednog neverovatnog iskustva, zajedničke energije između ljudi koji jesu ili nisu pripadali tom pokretu. Želja za promenom je bila ogromna. Javnost je osećala da rat u Vijetnamu nije bio legitiman, svakako ne opravdan. Čak i pre snimanja filma sam bio društveno veoma aktivan - bio sam član studentskog demokratskog društva zajedno sa mojim dobrim prijateljom Džefom Milerom i stalno smo pravili sastanke u centrima lokalnih zajednica kako bismo pokušali da vidimo šta možemo da uradimo povodom dotične situacije.

Svi želimo istu stvar 

A situacija je bila mračna - rat se vodio u dalekoj, tuđoj zemlji, na hiljade Amerikanaca bilo je nasilno regrutovano da ide i "bije tuđu bitku". Bili su to pretežno mladi ljudi, koji su, nažalost, masovno ginuli u sukobu koji nije bio zakonski odobren. Nismo se samo mi zalagali, naravno. Bilo je i masovnih protesta, šetnji, mirnih skupova, ali i nekih koji su se završavali nasiljem. Svi smo se mi smatrali "hipicima", iako ta reč sama po sebi nama nije značila ništa - poenta je bila biti osoba, kako je i predstavljeno u filmu - mladi ljudi, željni života, koji prkose trenutnoj situaciji. Ali, kao i u filmu, stradali su nedužni.

Promo/Filip Shobot

Džef, koga sam malopre pomenuo, poginuo je tokom protesta u Vašingtonu, samo zato što je bacio kamen. Upucan je na licu mesta, a da niko nije odgovarao. Moje mesto na putu u pakao rata u filmu preuzima neko drugi, i takođe gine. Na kraju nije bitno da li si hipi ili ne, bili smo Amerikanci, bili smo mladi, bili smo ljudi. Zato moramo i danas da se i ponašamo kao ljudi, moramo da pričamo i da se razumemo. Stvari su drugačije ljudima koji su iz različitih mesta, iz različitih zemalja - ali svi želimo istu stvar - mir.

Da li mislite da današnje generacije mladih imaju snage da naprave takav jedan korak kao što ste vi tada imali?

Pa, upravo pričam sa tom generacijom! Ovo što se dešava u svetu nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Ljudi s obe strane svakog konflikta bivaju pogođeni njime - i niko ne sedi prekrštenih ruku i govori - ok, pustiću da vlade rade šta žele, one nas kontrolišu - ne! Niko neće reći - ovo nije moj problem, jer jeste, trenutna situacija u svetu tiče se svih nas. Mediji nas zatrpavaju slikama rata, a to niko ne voli - rat je ludilo!

24sedam/Katarina Mihajlović

Ljudi prihvataju da je život sada postao mnogo, mnogo opasan, i to ne samo zbog oružanih sukoba - određene energije postale su opasne, navike, način na koji živimo. Zapostavili smo prirodu i to činimo već stotinama godina, a sada sve to dolazi na naplatu. Zato moramo tim novim generacijama da objasnimo da sada sve kreće od njih. Moraju da sačuvaju Zemlju, moraju da sačuvaju društvo, moraju da oni budu ti koji će napraviti razliku. Ne države, vlade i političari - već pojedinci, sve kreće od njih.

Zašto se dešavaju masovne pucnjave u školama?

Da li današnji Holivud ima udela u širenju slika agresije? Svedoci smo da u poslednjih dvadeset, trideset godina nasilje doživljava kulminaciju na "velikim" i "malim" ekranima.

Mislim da klinci danas samo rade šta osećaju i kako su naučeni. Zašto se dešavaju masovne pucnjave u školama, ko je za to odgovoran? Prepune fioke pištolja kojima očevi podučeni starim doktrinama "čuvaju svoje domove"... Dete otvori fioku i šta nađe? Ili mladić, tinejdžer, devojka ga je tek ostavila, oseća se bespomoćno i ne vidi izlaz - ta priča može da ima samo jedan, katastrofalan kraj.

24sedam/Katarina Mihajlović

Nisu samo filmovi odgovorni za takve stvari, naravno, ali imaju uticaja. Pogledajte ulične bande, puna ih je Amerika. Mladi ljudi koje je odgajila ulica, prerano im je dato oružje u ruke, poput vojske osvajaju kvartove da bi tu pravili svoja skrovišta, otvarali klubove, dilovali... Onda se tu pojavila hip-hop muzika, napravila još veću podelu, sukobi "Istočne" i "Zapadne" obale koji su prerasli u prave ratove.

A negde usput izgubila se suština koju je umetnost imala - više nema jake poruke, priče, konteksta koji se kroz film ili pesmu šalje.

Kada ste već istakli gubitak suštine umetnosti - koliko je ona pogodila Holivud?

Sve se promenilo. Danas ceo film može da se napravi na računaru. Gledao sam nedavno jedno ostvarenje sa (kako je glumac naveo "onim klincem") Šonom Penom u glavnoj ulozi - ceo film je snimljen u unutrašnosti automobila, u studiju. Kroz prozor vozila koje se kreće vidimo ljude, zgrade, druga vozila, čitav svet koji je napravljen pomoću specijalnih efekata. Igrom slučaja, priča dotičnog filma je u centru pažnje - ima jaku, moćnu poruku.

Profimedia

S druge strane, imamo filmove koji imaju budžete od nekoliko stotina miliona dolara - urađeni su takođe pomoću CGI, a ne kažu ništa. To više nije umetnost, to je samo dobro razrađeni biznis plan, i nažalost toga je sve više, sve se gleda kroz zaradu.

U Srbiji svi imate iste osobine

Da li takva situacija onda uopšte i ostavlja prostor za pravljenje dobrih, kvalitetnih filmova sa jakom porukom?

Naravno! Dobre priče su svuda. To se najviše vidi u Srbiji - došao sam ovde baš zbog jedne takve priče. O čoveku koji je otišao iz svoje zemlje u potrazi za boljim životom, a kroz poznanstvo sa njim upoznao sam mnogo toga lepog o ovoj zemlji. Iako nisam prvi put ovde, svakim dolaskom otkrijem nešto novo. Tokom poslednjih 10 godina, kroz projekte na kojima sam radio, poznanstva sa ljudima, opštem osećaju - vidi se da duh naroda raste. Istorija, kultura, sve je tako prelepo, fantastično - takve stvari me pokreću.

Foto: Privatna arhiva Nemanje Sarača

Kroz moje boravke ovde počeo sam da razumem i ljude koji su, poput Lazara Rokvuda, otišli iz Srbije, iz regiona, i obreli se u Americi. Svi imate iste osobine, a to su ljubav, saosećajnost, jak karakter i hrabrost. Postoji pozitivno razmišljanje ovde, osećaj da se predivne stvari dešavaju, i promene koje se naziru.

Kakve promene su potrebne da bismo postigli tu željenu harmoniju, ili barem onaj mir s početka razgovora?

Promene su uvek teške, kakve god bile. Ljudi se teško prilagođavaju, teško menjaju svoje navike. Ponekad te promene moraju biti drastične, evo baš poput Rokvuda, morate napustiti zemlju u kojoj ste rođeni - da bi to kasnije imalo pozitivne rezultate. Moramo samo da pazimo da u svoje odluke ne uplićemo previše emocija, burnih reakcija, jer tako možemo skrenuti sa željenog puta.

24sedam/Katarina Mihajlović

Ponekad promene moraju da krenu malim koracima, pomozite prvo svojoj porodici, pa ljudima oko sebe, stvorite zajednicu koja će funkcionisati na normalnom nivou. Kada se to postigne, sve ostalo će ići lakše, promene će se dešavati onako kako i treba da se dešavaju, u harmoniji.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi