Vladimir Vuletić: Pismo rektoru

Dragi rektore,

Saznao sam iz štampe da je predsednik države uputio poziv Vama i rektorskom kolegijumu za početak razgovora s ciljem da se pronađe rešenje za situaciju u vezi s blokadom fakulteta koja, po prirodi stvari, ne odgovara nikome u našem društvu, a samim studentima nanosi neposrednu i direktnu štetu time što je dovedena u pitanje akademska godina.

Pišem jer su se istim povodom u medijima oglasile pojedine kolege ukazujući na razloge iz kojih ne bi trebalo da prihvatite poziv.

Ovde ću pokušati da ukažem na problematičnost tih razloga, a na kraju ću izneti svoje skromno mišljenje o samo jednom razlogu iz kojeg bi valjalo početi dijalog.

Najdirektnije se u tom smislu izjasnio profesor Milo Lompar. U samo jednoj, naizgled samorazumljivoj rečenici, poslao je nekoliko izuzetno snažnih poruka bremenitih kontaminirajućim sadržajem. Ta rečenica manje-više doslovno glasi: Rektorski kolegijum je podržao studentske zahteve i do ispunjenja tih zahteva nema o čemu da razgovora s predstavnicima vlasti bez prethodnog dogovora sa studentskim plenumima.

Krenimo redom, činjenica da je rektorski kolegijum podržao studentske zahteve ne obavezuje da u svemu ostalom i u svakoj prilici mora da podržava stavove plenuma. Naime, iz činjenice da je u jednoj važnoj stvari stao uz studente ne proizlazi da se s njima mora saglasiti u svakoj stvari. Ukoliko bi to bio slučaj, rektorski kolegijum bi prihvatio da iznad sebe ima telo koje može da stavi veto na svaku njegovu odluku. To sigurno nije bila intencija podrške koju je kolegijum dao studentskim zahtevima, te je stoga slobodan da o drugim pitanjima, među kojima je i ovo o kojem je reč, odlučuje samostalno u odnosu na plenume.

Tanjug/Video

Studentski zahtevi su formulisani tako da ih mogu realizovati samo organi vlasti. Da bi se realizovali, a valjda im je to svrha, nema ničeg prirodnijeg nego biti u kontaktu s onima od kojih se očekuje da zahtevi budu ispunjeni. To važi kako za studente, tako i za kolegijum koji je te zahteve podržao. Da stvar bude jasnija, u pozivu se nedvosmisleno ističe da „samo u okviru dijaloga možemo zajednički ustanoviti da li su zahtevi studenata ispunjeni, i u kojoj meri, i precizirati koje sve aktivnosti treba da budu preduzete da bi ti zahtevi bili ispunjeni na očekivani način”. Izbegavanje dijaloga o ovoj temi pojačava senku sumnje da su zahtevi postavljeni upravo tako da ne budu ispunjeni. Makar i samo da bi se otklonila ta sumnja, valjalo bi se odazvati razgovoru.

Svakako je poželjno da rektorski kolegijum i plenumi studenata budu u komunikaciji, za to sam se i sam javno zalagao, ali to ne znači da mišljenje plenuma treba da bude preduslov, a posebno ne opravdanje za postupanja kolegijuma. Postavlja se, uostalom, pitanje šta ukoliko plenumi o tom ili bilo kojem pitanju nemaju jedinstveno mišljenje. Šta ukoliko prema nekoj stvari drugačiji stav zauzmu studentski parlamenti? Šta, na kraju krajeva, ako se pojave još neki plenumi ili studentske inicijative koje imaju svoje zahteve i različite stavove u vezi s raznim pitanjima? Kako će u takvoj situaciji delovati rektorski kolegijum, da li će i tada pre donošenja bilo koje odluke morati da se konsultuje samo s ovim ili sa svim studentima?

Ova pitanja postavljam ne da bih na njih dobio odgovor već da bih ukazao na jednostavnu činjenicu da je stav kad je reč o nužnosti prethodnih konsultacija s plenumom neutemeljen. To znači da rektorski kolegijum jeste i mora biti suveren u donošenju svojih odluka, što istovremeno znači da je jedini odgovoran za posledice koje mogu izazvati. Drugim rečima, to što su samoinicijativno podržali studentske zahteve ne znači da se od tada pa doveka rektor i dekani mogu skrivati i pozivati na studente i njihove stavove, pa ni u pogledu pitanja treba li početi razgovore s vlastima.

ATA Images

To nije sve. U predsedničkom pozivu za početak dijaloga koji bi trebalo da dovede do ispunjenja studentskih zahteva vidi se njegova skrivena namera da se unese dvostruki razdor u akademsku zajednicu. Prvo je navodni pokušaj podele među studentima, a drugo izazivanje razdora među studentima i profesorima.

Jedna je stvar što je tumačenje nečijih motiva, posebno ako se za to ne poseduju odgovarajuće kvalifikacije, plodno tlo za insinuacije. Veći je problem što se navodni podrivajući potencijal poziva na razgovor temelji na pretpostavci da bi razlike u mišljenju koje bi se pojavile tim povodom mogle da dovedu do razdora među akademcima. Akademska zajednica, treba li to uopšte pominjati, ne počiva na jednoumlju već upravo na razlikama u stavovima, podjednako kao i na dijalogu. Samo u totalitarnim vizijama i autoritarnim umovima razlike u mišljenju nužno vode razdoru i sukobima. Drugim rečima, čak i da imaju različita mišljenja o potrebi da se odazovu na razgovor, to ne bi dovelo, ili barem ne bi trebalo da dovede u pitanje jedinstvo akademske zajednice. Naprotiv, moglo bi samo da ga ojača. U modernim društvima razlike su dobrodošle, a društva snažna onoliko koliko različitosti mogu da prihvate. Besmislen je otuda argument da bi odlazak na razgovor mogao da izazove razdor u akademskoj zajednici, a ako bi ga kojim slučajem izazvao, to bi samo značilo da i nije reč o akademskoj zajednici.

Dalje, sasvim neutemeljeno i neobrazloženo predstavlja se kao samorazumljivo da su na jednoj strani studenti i nastavnici, a na drugoj predstavnici vlasti. Nema potrebe ulaziti u motive ovakve pretpostavke. Važnije je ukazati da je ona pogrešna. Naime, po prirodi stvari, u situaciji u kojoj se danas nalazi naš univerzitet, studenti, rektorski kolegijum i država su na istoj strani. Svima je u interesu ili bi bar trebalo da bude u interesu da se nastava što pre normalizuje. Ukoliko bi se pošlo od pretpostavke o dve suprotstavljene strane, onda se mora odgovoriti kome i zašto to nije u interesu.

Naravno, što bi narod rekao, sedište određuje gledište. Ovo koje ovde zastupam izloženo je iz perspektive nastavnika Univerziteta u Beogradu. Vrlo je verovatno da iz drugih cipela stvar izgleda drugačije, možda i potpuno različito. Svako od nas ima više društvenih uloga i višestruke preklapajuće identitete i svaki od njih valja uvažavati. U tom smislu izuzetno cenim stav profesora Lompara, koji je sažeto, bezmalo u dve rečenice, rekao nešto na šta sam morao da odgovaram na dve šlajfne. Ali cenim ga kao stav rasnog političkog aktiviste. Da je govorio iz perspektive nastavnika univerziteta, siguran sam da ne bi bilo mesta za polemiku.

Na rektoru i rektorskom kolegijumu je da izaberu da li univerzitet vide kao bojno polje, a sebe i studente kao borce za političku ideju ili kao naučnom i stručnom pozivu odane delatnike. Mislim da se te dve stvari ne isključuju, kao što se ni naši društveni identiteti ne isključuju već samo preklapaju. Moguće je biti i javni delatnik i naučnik. Preduslov za obe te stvari, međutim, jeste spremnost na razgovor i sučeljavanje s različitim pogledima. Odbijanjem da razgovaraju s predsednikom članovi rektorskog kolegijuma dovode u pitanje svoj akademski identitet i naglašavaju politički. A kad je o tome reč, radi a nevični tom poslu morali bi biti svesni nenameravanih i neželjenih posledica svojih postupanja.

Spremnost na razgovor i dijalog jeste poziv akademskog delatnika. Tome učimo studente. Spremnost i sposobnost da se saslušaju tuđi argumenti i snaga da im se suprotstavimo ili prihvatimo ukoliko nemamo bolje jeste ono što razlikuje naučnike od političara. Samo iz tog jednog razloga, dragi rektore, smatram da bi trebalo da povedeš kolegijum, makar i krnji, na početak dijaloga. U suprotnom, rektorski kolegijum, ne samo da se odriče svog osnovnog identiteta, već na sebe preuzima punu odgovornost za posledice do kojih izostanak društvenog dijaloga može da dovede.

*Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu

Vladimir Vuletić

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi