Simonida otvoreno o problematičnoj prošlosti: Radila u kafiću, pa kao kućna pomoćnica, kockala se... Jednom jedva izvukla živu glavu!

Govoreći svojevremeno o svojoj prošlosti i otkrivajući tako i najsitnije detalje nekih minulih dana, Simonida Milojković istakla je za domaće medije kako, da se opet rodi, ništa ne bi menjala. Iako je njen put do uspeha i značajno lagodnijeg života s vremena na vreme bio posut izuzetno oštrim trnjem, ona bi po istom svakako koračala, jer i takvi putevi su je doveli do svega za šta se u životu borila.

- Da se ponovo rodim, išla bih istim putem. Opet bih koračala i asfaltom i trnjem. Jer i ti bulevari, magistrale i auto-putevi, ali i sokaci, kaljave uličice i neosvetljene staze doveli su me do ove tačke na kojoj sam danas, a koja mi se veoma dopada. Da se ponovo rodim, izbegla bih samo one situacije u kojima sam, nenamerno, nekog povredila. Jer ništa nas toliko ne osakati kao bol koju smo drugom naneli - tvrdila je Simonida za „Kurir" u svojoj ispovesti, pa nastavila o tome kako je bila rođena u osmom mesecu, te koliko je njena nana brinula da li će uopšte preživeti.

„Mačka je bila duplo teža od mene!"

- Nisam rođena ni u devetom, niti u sedmom mesecu, kako red nalaže, nego baš u osmom kad, kao što kažu, ne valja. Da sam imala samo pedeset grama manje, završila bih u inkubatoru. Inkubator sam izbegla, ali ne i kantar. Čim su me uneli u kuću, nana Milanka, tatina mama, u neverici je gledala u čovekoliki zamotuljak i odmah me stavila u pijačni kantar. Nakon mene, premerila je i mačku i zabrinuto zaključila da je mačka duplo teža. Prekrstila se i prošaputala: „Daj Bože da ovo dete preživi." Prilike nisu išle naruku naninoj želji. Samo nekoliko dana nakon mog rođenja pojavila se variola vera, mama je dobila vakcinu, a izgubila mleko. Othraniše me nekako, te dostigoh težinu mačke, pa je i pretekoh... - pričala je ona, kojoj se već kao prilično mladoj devojci dopalo da ima „svoj dinar".

- Još sam išla u Dvanaestu gimnaziju kada sam se tokom letnjeg raspusta zaposlila u kafiću „Buldog". Osladilo mi se da imam svoj novac i nastavila sam da radim i kada je počela školska godina. Mlad čovek i treba da radi. U mladosti dani duže traju, sve se stigne. A i rad spasava čoveka od raznih gluposti koje mu u dokolici padaju na pamet. Zaludan mozak đavolje je igralište... „Buldog" je bio velika škola života. Kafić je radio 24 sata dnevno i stalno je bio pun. Bilo je tu i gospode i baraba. Sa svakim je trebalo znati. I sa pijanim, sa drogiranim, sa agresivnim i sa ludim. Noću su dolazili kriminalci. Tih '90. znao se neki red, postojao je kodeks. Nas obične ljude nisu dirali, čak smo lepo pričali i družili se. Ali ubijali su jedni druge. Preživela sam desetak pucnjava tih devedesetih. Što u „Buldogu", što u popularnim diskotekama i splavovima gde sam izlazila. Toliko sam se vremenom izveštila da bih se, kada se zapuca, ko komandos bacala pod sto. Jednom je pucnjava u „Buldogu" trajala dvadesetak minuta. Mi zaposleni ležali smo iza šanka i u jednom trenutku sam od gazdarice zatražila da mi pruži cigaretu. Mrtva 'ladna sam pušila dok su meci rikošetirali o mermerne zidove! Čudo je čovek, na sve se navikne - otvorila je dušu spisateljica, koja je nešto zatim radila i kao kućna pomoćnica.

Simonida Milojković, ATAImages/M. M.

Sa splavova u visoko društvo

- Najduži raspust između srednje škole i fakulteta provela sam u Frankfurtu. Četiri meseca radila sam kod izuzetno bogatog starijeg bračnog para, frau Helme i her Bena. Bila sam kućna pomoćnica, kuvala, čistila, prala, peglala... Vodila sam domaćinstvo, učila nemački jezik, ali i bonton. Pravo sa beogradskih splavova upala sam u zapadnoevropsko visoko društvo. Kada sam nakon dva meseca dobro savladala nemački, koji sam pre toga učila u školi, hteli su da me zaposle kao agenta za nekretnine. Zahvalila sam im se i odbila. Već sam bila upisala novinarstvo na Fakultetu političkih nauka i jedva sam čekala da počnu predavanja pa da savladam osnovne tajne zanata kojim ću se kasnije baviti šesnaest godina... Ima nekih trenutaka koji ostaju zauvek upisani u sećanju. Jedan od tih je i onaj kada sam se vraćala za Beograd i stiskajući rukom svežanj nemačkih maraka u unutrašnjem džepu jakne, kroz prozor autobusa gledala zgrade i ulice grada na Majni. Tada sam hrabro i samouvereno, kako to samo mlad čovek ume, obećala sebi da ću sledeći put u Frankfurt doći kao gospođa, a ne kao sluškinja - izjavila je ona.

Međutim, tu se nije i zaustavljala.

Uspeh

- Tako je i bilo. I to dva puta. Prvi sledeći put došla sam kao pisac bestselera „Grabljivica" da istražujem građu za nastavak romana. Beskrajno sam zahvalna divnom momku Milanu, sinu Ljube Zemunca, koji me je preko veze uvodio u sve javne kuće u kojima je moja junakinja radila. Družila sam se sa prostitutkama iz cele bivše Jugoslavije. Pričale smo i često zajedno plakale zbog muke koja ih je uterala u to strašno zanimanje. Mnogo puta sam pomislila da su te prostitutke bile moralnije od nekih kobajagi poštenih ljudi koji su prljave, pa i krvave ruke krili ispod belih rukavica... Drugi put sam u Frankfurt došla sa svojom pozorišnom predstavom „Ljubav u doba kokaina", a održala sam i književno veče. Dok sam kroz zadnje staklo taksija gledala poznate ulice kvarta u kojem sam bila čistačica, ono dete u meni je sve vreme pevušilo i poskakivalo od radosti. Neko je rekao da život ispunjava želje hrabrima i ludima. Meni, izgleda, po oba osnova.

Simonida, takođe, nije prezala ni od priče kako joj se nekada bila „dopala" kocka.

Simonida Milojković, Printscreen K1

- Tih devedesetih u Srbiji su bili veoma popularni poker-aparati. Nalazili su se u skoro svim kafićima. Naravno da sam probala (smeh)! I, naravno da sam se navukla. Prvo na aparate, a posle i na rulet. Iako sam u početku kao i svi dobijala, nije mi bio važan novac, već sama igra koja je izazivala neopisivu radost i euforiju. Malo po malo, došla sam do faze kada mi nijedna druga zabava nije pričinjavala zadovoljstvo. Tokom dana odrađivala sam obaveze čekajući veče da odem da se kockam. Posle nekoliko meseci stavila sam prst na čelo, trgla se i rešila da prestanem - istakla je, pa dodala:

„Iskušenju je teško odoleti..."

- Mnogo je bilo teško odoleti iskušenju. Mučila sam se, ali sam istrajala. To iskustvo zavisnosti dobro mi je došlo kasnije kada sam razgovarala sa narkomanima i istraživala građu za knjigu i predstavu „Ljubav u doba kokaina". Razumela sam te unesrećene duše i njihovu ogromnu čežnju za narkotikom. Isto tako nesrećne viđala sam za stolom za rulet. I oni su došli po svoju dozu hormona sreće koji se tokom kocke luči u ogromnim količinama. Gubili su desetine hiljada maraka za noć. Ispijenih lica, praznih džepova i još praznije duše ujutro su „žickali" za taksi do kuće. Nikada manjak novca ne unesreći čoveka niti rasturi porodicu kao što to može da učini višak.

- U životu sam upoznala mnogo srećnih porodica koje skromno žive, ali i nekoliko veoma nesrećnih milionera. Nema ništa nesrećnije od čoveka koji nema neispunjenih želja - tvrdila je ona.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi