Tužna ispovest Vedrane Rudan! Ovaj čovek je među prvima saznao da ona ima rak: Ne želim tako da provedem svoje poslednje dane!

Hrvatska spisateljica Vedrana Rudan otkrila je u jednom o novijih blogova da je nakon što je saznala da ima rak - među prvima pozvala vlasnika svoje izdavačke kuće, pa mu objasnila što „neće moći da se pojavi na idućem Beogradskom sajmu knjiga". To joj je takođe baš teško palo, osim situacije u kojoj se našla zdravstveno, uzimajući u obzir koliko voli srpsku prestonicu kao i sve što joj inače čini Sajam.

- Sećam se da sam mu bez uvoda rekla: „Imam rak, neću moći da dođem na Sajam knjiga. Zatekla sam čoveka. Objasnila sam mu da me čeka naporno lečenje, skupo zračenje... - pisala je Vedrana, pa je potom dodala:

- Niko od lekara nije uspeo da me uveri da bi u mom slučaju hemoterapija mogla za mene išta da učini, pa sam je odbila. Nisam želela i ne želim zadnje dane da provedem podrigujući i buljeći u, kako su mi rekli, „verovatno krvave dlanove" i „verovatno krvave tabane". J*beš i dlanove i tabane, naživela sam se. Odavno ne slušam šta mi lekari govore, imam snažan utisak da, kad govore o mom raku ništa ne znaju. Isključena sam, sa njima se srećem jer na tome insistiraju oni oko mene koji ne žele da čuju da sam smrtna. Dirljiva je njihova ljubav, žao mi je što pate, ja sam se s mojim rakom pomirila.

Vedrana Rudan, ATAImages/Z. M.

Ni tu se nije bila zaustavljala.

- Ali... Nikako da se pomirim sa činjenicom da zbog bolova, anemije, nemoći, ove godine neću moći ujutru da popijem kafu, sednem u auto i s mužem krenem na Beogradski sajam knjiga. Odlazak u Beograd krajem oktobra je naša dugogodišnja rutina. Tamo promovišem moju novu knjigu, tamo su svi moji najbolji prijatelji... Ove ću godine da budem kod kuće, ležim na kauču i zamišljam kako se neke moje kolege druže na štandu i grickaju Meline kolačiće. Mela je moja beogradska sestra. Kad smo u najvećoj gužvi uvek imam utisak da smo same na svetu. Volim Melu toliko da to ne mogu da opišem... Ležaću na kauču, kauč je žut i podseća malo na fotelje u „našem" hotelu na Terazijama. Za muža i mene to nije hotel, odavno je to naš beogradski dom, a ekipa koja tamo radi naši su dragi ljudi. Vlasnik mi sve vreme dok bolujem šalje aparate koji leče, nudi mi svaku moguću zamislivu i nezamislivu pomoć. U mom Viberu su njegova srca i mudre izreke koje leče sve. Nasmeje me. Nedostajaće mi doručak u apartmanu, pripreme za TV nastupe, trema pred odlazak na Sajam gde će me čekati, gde bi me čekala, horda mojih čitatelja sa mojom knjigom u ruci - nabrajala je na svom blogu onda, pa zaključila rečima:

„U Hrvatskoj, ja to nemam..."

Vedrana Rudan, ATAImages/Antonio Ahel

- Prežalosna sam. Volim Beograd već jako, jako dugo, njegov ubojiti ritam, njegove knjižare i sajam „starog” nakita, razgovore sa Slavkom koja je toliko puna života i planova i koja mi toliko pomaže da to boli. Boli. Ja u Hrvatskoj nemam ni jednu Tanju koja bi mi zagrejala dušu, u Beogradu imam četiri Tanje. Ja u Hrvatskoj nemam Flavija Rigonata. Razumete li vi uopšte moju agoniju? Svake, svake, baš svake godine muž i ja u Beogradu slavimo svoje rođendane. Slavili smo ih. Bilo bi mi drago kad bih mogla da kažem, kad bih mogla da verujem u to, ljudi, vidimo se iduće godine. Ne mogu. Ne verujem.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi