Od konobara doterao do legendarnog pevača, a drhtao pred Šabanom: Jedva sam uspeo da ga zamolim da mi se bar skloni iz vidokruga!

Mali Rambo, kako su ga zvali, čuveni Ipče Ahmedovski, da je poživeo danas bi, 6. januara, obeležavao svoj 59. rođendan. Pevač je, međutim, preminuo na vrhuncu svoje slave 30. jula 1994. godine, u teškoj saobraćajnoj nesreći na Ibarskoj magistrali. 

Poslednji album, „Ciganske duše", objavio je godinu dana pre tragedije, dok je prvi (Bila si devojčica godina mojih) svetlost dana ugledao 1986, a on ga je do samog kraja života nosio u posebnom sećanju. Jednom prilikom govoreći o istom za „Sabor", te druženju sa bratom Jašarom, Šabanom Šaulićem i kompozitorom Radetom Vučkovićem pred izdavanje svog prvenca, to je i sam otkrio. 

Ipče je, inače, najpre radio kao konobar kod brata Mufita, koji je u Prilepu imao kafanu. Tu, pošto je zapevao, gotovo vrtoglavom brzinom „avanzovao" je u pevača, ali kako nije bilo lako naći njegovu zamenu, uporedo je pevao i konobarisao. Snimanje ploče, svakako, bilo je samo pitanje vremena - brat Jašar ga je, tako, jednom prilikom za ruku odveo u Beograd kod Vučkovića, koji je potom kroz nekoliko dana „dao i svoje zeleno svetlo". 

Rade Vučković, 24sedam/N. V.

- Počele su (pripreme za snimanje) vrlo uzbudljivo. U najkraćem roku, promovisan sam u šefa Radetove kuhinje. Kako svane, a ja trk po prodavnicama, po pijacama, u nabavke. Kad dođem navalim na spremanje ručkova. Kad Jašar, Šaban i Rade navale na klopu... Pojeli smo za tih mesec dana tonu hrane i popili ceo šleper pića. „Ubijali" smo se od jednog i drugog. A, da, u pauzama sam pripremao pesme - sećao se Ipče onda, za pomenute medije, oduševljen numerama koje je kompozitor „skockao" za njega, a Tomica Milić uradio aranžmane. 

Pošto je ušao u studio, pak, obuzela ga je bila ogromna trema, prenosilo se i kasnije. Pogled na Šaulića tek bi mu onemogućavao da pokaže svoj talenat. 

- Joj, kad sam u studiju ugledao Šabana... Ma, kao da nikad nisam znao da govorim, a kamoli da pevam. Kao da me je Šaban ščepao za grlo. Jedva sam uspeo da ga zamolim da mi se bar skloni iz vidokruga. Kako je on izašao, tako mi se grlo pročistilo i glas povratio, Jašar i Rade su me bodrili. Stvarno ne znam odakle im onoliko strpljenja. „Pevaj kao da si u kafani", sugestivno su mi govorili - citirao je bio on, kome jeste bilo teško da zapeva, a zatim i da stane. 

Šaban Šaulić, ATAImages/Antonio Ahel

Kroz već dva, tri snimanja, sve je bilo gotovo, a oko mesec i po dana kasnije, skoro da je „bez aviona poleteo do Beograda" saznavši od Vučkovića da u rukama drži njegovu ploču. Ona, iako je obećavala mnogo, nije baš i ispunila očekivanja. Značajan uspeh napravio je sa idućim („Činio sam čida", 1990), a ostalo je istorija. 

Bonus video: 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi