Tuga među "grobarima": Umro otac tragično nastradalog Ivana Perovića, objava jednog prijatelja tera na suze
Radivoje je i sam bio veliki navijač crno-belih kao i njegov sin
Verne pristalice Partizana danas žale zbog smrti Radivoja Raše Perovića, oca tragično nastradalog navijača Ivana Perovića.
Radivoje je i sam bio veliki navijač crno-belih kao i njegov sin.
Već nekoliko godina se borio sa bolestima, da bi sinoć došla tužna vest o odlasku sa životne scene.
Objava jednog od Ivanovih drugova koji je poznavao i oca brzo se raširila među navijačima Partizana.
- Večeras me je fino pogodila vest da je preminuo Radivoje Perović, Grobijev otac. Vest nije iznenađujuća, znalo se da je čovek već nekoliko godina u jako teškom stanju i da se predao pred životnim borbama. Ipak...
Rašu sam baš dobro poznavao. Toliko, da smo i uživo i putem telefona uvek mogli da pričamo kao dobri prijatelji. A delilo nas je 3 i kusur decenija razlike. Raša Grobar (kako mi je bio upisan u imeniku) je bio pravi čovek fudbala, ljudski običnjak, jedan od onih što voli da baci masnu foru dok lopta se kotrlja. Jedan od onih ljudi koji je pre svega osećao beogradski fudbal, ali i šire pojmove te igre. Glupo je i naglašavati, veliki zaljubljenik u Partizan. Priznajem, mogao sam da ga slušam a da ne trepnem. Posebno o niželigašima.
Rašu sam sreo baš kao klinac u prvim danima treniranja fudbala. Godinama kasnije desila se tragedija gde mu je sin ubijen i koja je ostavila trajne posledice. Registrovao sam se na tadašnji forum Zabranjenih da napišem par rečenica oproštaja i kroz par dana privatnom porukom upravo mi se javio sam Raša. Rekao mi je kako je dirnut rečima i kako želi da se vidimo, ni ne znajući da se zapravo poznajemo.
Zamolio me je da dođem do Grobijevog grafita u novobeogradskim blokovima, gde je on svake večeri. Mislim da ću tu scenu pamtiti za života. Mrkli mrak, čovek u sinovljevom duksu koji stoji, gleda u grafit i jede neki šiš-ćevap koji je sin voleo. Tragedija ga je nenormalno bolela, išao je i obilazio mesta koja je znao da je i Grobi voleo. Vukao je problem sa kukom i otežano hodao, ali tada se zaista nije predavao.
Posećivao je pojedine utakmice, trudio se da bude glas razuma u priči sa navijačima. Sećam se pred Javor - OFK zove me i pita ''Samo da proverim da li si opajdara da ideš i u tu Ivanjicu...'' Rekoh idem, kaže ma tako i treba.
Sećam se koliko me je prozivao kada sam brbljao kako treba bojkotovati fudbal i boriti se za zdrav sistem. Govorio mi je da sam glup i zelen da to tako ne ide. I stvarno ne ide.
Žao mi je ovog čoveka i verujem da bi živeo duže da nije doživeo veliku tragediju, koja ima nešto fudbalskog dodira. Ali mi je svaki razgovor veoma značio i drago mi je što sam ga poznavao.
Poslednji pozdrav majstore.
BONUS VIDEO:
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari