Propadaš, propadaš, Partizane, propadaš! Nije lako, ali je uvek lepo - da li je i dalje tako?

Čuveni pesnik, veliki partizanovac Duško Radović izgovorio je mnoge mudrosti, a jedna od najlepših rečenica kada je reč o klubu koji je voleo, nešto kao krilatica navijača crno-belih ponavlja se često:

- Nije uvek lako, ali je uvek lepo navijati za Partizan.

DEMOLIRANJE U HUMSKOJ

I ta rečenica traje li traje. Ili je trajala do juče i do 174. večitog derbija, do ponižavajućeg poraza Partizana od Crvene zvezde od 4:0.

Ali nije to bila kap koja je prelila čašu. U FK Partizan odavno su sve čaše prelivene, sukob navijača i Uprave je toliko uzeo maha da je sve preraslo granice zdravog razuma.

Imaju navijači i onu pesmu "Napadaj, napadaj, Partizane, napadaj", koja se komotno sada može pevati "propadaš, propadaš, Partizane, propadaš".

Preciznije, srljaš u propast, Partizane.

Nije poraz od 4:0 iskra koja je zapalila plamen u Humskoj. Tinjao je on odavno, prošle večeri dobio je veće, neželjene razmere za sve one koji vole Partizan. One koji vole sport generalno.

POŽAR VAN KONTROLE

A kad se požar ovoliko raširi onda i najveći profesionalci imaju velike probleme da ga zaustave. Setite se koliko puta ste čuli da je "stavljen pod kontrolu, ali da će gašenje još trajati". Isto je u Humskoj kao i u šumi.

A "parni valjak" ide nizbrdo, kočnice su otkazale i brzina sunovrata je iz dana u dan sve veća i veća. Trudili su se igrači koliko su mogli da svojim telima uspore taj sunovrat, da zaustave mašinu koja ubrzano žuri ka samouništenju.

Trudili su se, ali i pokazali da nisu ni blizu kadri da ponesu crno-beli dres (bar najveći deo njih, da se razumemo ima tu i nekih pojedinaca koji su baš dobri u svom poslu), nisu kadri da zaustave klub na nizbrdici. Nije neka mudrost konstatovati da nemaju kvalitet koji su, eto, imale sve generacije pre njih.

"Pomahnitali valjak" ih je jednostavno pregazio na svom putu propasti, a onih nekoliko vrednih još se bore svim silama da nešto urade, pa makar to bilo i tek puko usporavanje pada. Dok im se ne priključe neki igrači koji će imati snage i znanja da povuku ručnu.

Samo nije ključ problema u igračima koji ne mogu da se bore sa "parnim valjkom" na nizbrdici. Ključ je kao i uvek u onima koji mašinom upravljaju.

A vozači Partizanove mašinerije ne da ne rade ništa kako bi prikočili na nizbrdici, nego još i "dodaju gas". Zaigrala se ekipa na čelu sa Milošem Vazurom, pa je raspad neminovnost.

Pomenuti je sinoć, tako bar kažu svedoci, svoju sređenu ložu napustio posle prvog poluvremena. Da, da, loža je sređena, sve puca tamo od lepote i stila. I to je jedino mesto na stadionu koje na nešto liči.

Sve ostalo se raspada. Od pre neku noć i travnata podloga, koju su uništili neki nezadovoljni navijači. Što je svakako za osudu, ali se ne sme pomisliti kako rukovodioci nisu krivi i za to. Sve je to, nažalost, posledica njihovog (ne)rada, posledica dodavanja gasa na nizbrdici.

Čak i napad na svlačionicu posle utakmice, koji je takođe čin bezumlja, potpuno pogrešan način da se iskaže nezadovoljstvo ili frustracija, mora da se pripiše onima koji su klub doveli tu gde jeste.

I to što su se navijači "pocepali" na grupe i grupe, na ove i one, sve to ide na isti račun, nije teško razumeti.

STANOJEVIĆ OD HEROJA DO KRIVCA

Hajde da se sad vratimo samo malo u prošlost. Na početak sezone. Novog trenera su angažovali ljudi iz Uprave. Došao je Aleksandar Stanojević, čovek kog su navijači baš, baš poštovali i voleli zbog prethodnih rezultata i stavova.

I sezona je počela katastrofom u kvalifikacijama za Ligu šampiona. Stanojević je konstatovao da Partizan nije tim za Ligu šampiona. Sledeći izazov, Stanojevićeva konstatacija da Partizan nije tim za Ligu Evrope. Sledeća konstatacija - nije ni za Ligu konferencija.

Rezultati u Superligi govore da nije ni za vrh domaćeg takmičenja. Čuj mene za vrh. Pa Partizan je trenutno na 9. mestu na tabeli. Jeste, ima jednu ili dve utakmice manje od onih ispred, ali i da mu upišemo te dve pobede opet bi bio na nekom 4, 5. mestu.

E sad kako mu upisati te dve pobede. Partizan i pobeda odavno ne idu u istu rečenicu. Još od 4. avgusta kada je u Humskoj savladan Železničar sa 2:0. Od 4. avgusta ili od utakmice 3. kola Superlige. A da ponovimo, večiti derbi je odigran u sklopu 9. kola. Ne pamti se ništa slično.

Kratak je (i u Stanojevićevom slučaju) put od heroja do krivca. Od klicanja do pogrdnog skandiranja. Kratak, i brzo se prelati. Recimo od prvih dana avgusta do ovih u septembru.

KAPETANE, NAPUSTI BROD

A rešenje za probleme, bar nagoveštaj rešenja se nameće. Kapetan koji upravlja brodom sve usput udarajući u svaku moguću prepreku, treba da ode. Pre nego što njegov brod ne završi kao brojni pre njega. Zauvek zaglavljeni na nekom tamo dnu.

Nego, tema ovog teksta je derbi. Koji derbi? Kako da pišemo o derbiju kad derbi nije postojao? Postojala je utakmica "osmaka" i "prvaka" u nekoj osnovnoj školi. Zvezda se igrala sa Partizanom, koji nije umeo ni da se igra fudbala kako valja.

Počeli smo u duhu tih nekih starih, antologijskih izjava. Pa i da završimo na sličan način

- Partizan treba samo još jače i više voleti.

Jasno je da nije uvek lako, sinoć čak nije bilo i lepo. Ali, ljubav prema klubu ne može da prestane...

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi