Jokić se konačno otvorio: Ne volim ovaj život, neću da me deca pamte kao košarkaša

Retko novinari u Srbiji retko imaju priliku da razgovaraju sa Nikolom Jokićem. On se ovde vraća na odmor i tada se potpuno prepušta porodici i prijateljima i medije izbegava.

A nije ni mnogo bolje u SAD. Tamo je redovan i profesionalan na konferencijama za medije, ali kada su u pitanju duži intervjui – to se dešava baš retko. A neka iskrenost i priča o stvarima van terena – nikad.

Ali, sada je bio gost u podkastu svog saigrača Majkla Portera mlađeg i prilično se otvorio.

Naravno, ono što mu najteže pada, jeste slava.

- Stvarno ne volim ovaj život. Mi smo samo košarkaši i dobri smo samo u onome što radimo. Ali, mediji su oko nas i plaćeni smo zbog medija i popularnosti. Ali, biti poznat – to neko voli, neko ne voli. Ja kada završim karijeru voleo bih da me niko ne zna. Voleo bih da se moja deca sećaju mene kao oca, ne kao košarkaša. To je moj cilj. Da nemam telefon takođe, to mi je isto cilj. Samo da budem normalan i da živim taj trenutak. Da budem normalna osoba, da pijem sa drugarima, da se igram sa decom, da jašem konje... Ako sada izađem i bacim nešto u kantu, napraviće dramu od male stvari i tužan sam jer odem u bar ili restoran ili na utakmicu, svi vade telefon i snimaju me. To je ružno. Samo želim da živim svoj život.

Motivacija

Kako održavaš motivaciju?

- Motivacija je to što postanete opsednuti uspehom, kao i pobedama, pogotovo mi kao tim što sada radimo. Želimo da pobedimo svaku utakmicu. Pobeđivanje je kao životni stil za nas i postanemo opsednuti time. Zabavno nam je kada pobeđujemo, a kada izgubimo ne osećamo se dobro. To je moja motivacija – opsednutost pobedama.

Kako se nosi sa pritiskom? Jokić je Porteru rekao da ima i strah od pritiska, ali da ga prihvata i da uvek uradi ono što treba da uradi.

Tanjug/AP Photo/Frank Franklin II

- Mislim da ako niste uplašeni, ako niste nervozni, ako ne osećate pritisak, niste izabrali pravi sport. Mislim da je to normalno i moraš da imaš to. Najvažnije da se pripremiš za taj momenat. Okej, misliš u glavi, ovaj igrač, publika, igraš u gostima... Pravio sam scenarije u glavi šta može da bude u toj hali, sa tim igračem, već sam to proživeo u glavi. Ponekad je drugačije, ali to te pripremi za sve što može da se dogodi. Od početka, pritisak i strah, ma i sada imam strah i pritisak svaku utakmicu, da će me protivnički igrač prebiti, pobediti... Moraš da imaš to, tako mislim ili samo ja razmišljam drugačije.

Rutina

Nikolina rutina je vrlo poznata, ogroman je radnik.

- Utakmica počinje večeras i završava se kada se istegnem, ne onda kada sat otkuca nulu. Kada idem kući se završava utakmica, to je moja rutina. Nisam opsednut svojom rutinom, ali trudim se da ne pravim nešto mnogo od toga, ali to radim. Ne mislim da ako ne dižem tegove da će biti nešto drugačije, ali tako sam navikao, nisam sujeveran. Nekada ako promašim na zagrevanju, idem dalje. Ne opterećujem se. To mi pomaže da skinem pritisak. Moja utakmica uvek počinje i pred samog početka. Odmah razmišljam o sledećem protivniku i šta će da uradi i time se nosim. Ti ne moraš da razmišljaš tako, ali ja razmišljam tako. Volim da budem spreman, to mi i skida pritisak jer znam i šta će protivnici da urade i to mi pomaže. Dobro čitam akcije, znam šta će da se desi i to mi pomaže. Sećaš se protiv Klipersa kada sam ti rekao, Majk stani ovde, rekli su obojica uz smeh.

Ali, nije tako bilo oduvek. Porter je rekao da se seća da nije bilo tako u početku, a Jokić je objasnio u čemu je stvar.

- Došao sam ovde kao treća, četvrta, peta opcija. Bilo je drugačije, bio sam mlad, ništa nisam znao. Misliš da je to samo košarka, ali to je samo 20 odsto svega. Sada mogu da kažem da mi je košarka najlakši deo svega. Umoriš se, promašiš... Sve je to deo svega. Kada naučiš da imaš svoju rutinu… Evo ja sam u prve tri godine naučio nešto i onda učio sve više, a posle toga sam promenio ishranu, da bolje šutiram, da smršam, da se razvijem vremenom.

Biti najbolji

Da li si ikada mislio da ćeš biti najbolji?

- Nikad. Nije bilo moguće da zamislim da ću biti najbolji. Bio sam motivisan i nisam se opuštao. Ako počnem da razmišljam o tome, misliću da sam dobar i prestaću da radim to što radim. Kada sam došao ovde bio sam peta opcija iza Nurkića, Hiksona, Žofrija, a onda jedne godine smo igrali Nurk i ja zajedno i to nije ispalo dobro, pa sam ja tražio da ulazim sa klupe jer nismo pobeđivali. Hteo sam da igram poziciju koju treba da igram. Par meseci posle toga sam postao deo prvog tima, sve polako i uzbrdo, kao i ceo život.

Portera je zanimalo kako se upoznao sa suprugom Natalijom.

- Znam je od kada sam imao 14-15 godina. Ona je živela pet minuta od moje kuće, bili smo prijatelji par godina i onda kada smo došli ovde počeli smo da se zabavljamo. Ona je igrala odbojku u Oklahomi, pa smo imali vezu na daljinu. Nisam znao da će biti tako, ali samo se desilo. Sve u mom životu se tako desilo, neočekivano, polako i uzbrdo. Nikada nisam imao velike snove. Sve je išlo polako. 

Osvajanje NBA prstena uticalo je na Jokićevo razmišljanje. U noći kada su dodeljivani šampionski prstenovi, Nagetsi su publici u hali prikazali video u kome su igrači mogli da vide kako su navijači reagovali na osvajanje prve titule u istoriji kluba. Suze, povici, aplauzi i još mnogo toga.

U tom trenutku, Jokić je gledao sa terena i činilo se da je bio emotivan.

- Sećaš se kada smo osvojili titulu i pustili su video ljudi kako slave u svojim domovima? Naježio sam se, evo čak i sada se naježim. Shvatio sam da utičemo na toliko ljudi samo igrajući košarku, pa mislim da je cilj usrećiti ljude. Kada smo pobedili, osetio sam više olakšanje nego radost, ali kada sam video snimak shvatio sam da utičemo na toliko ljudi, to je velika stvar. Ali, na kraju krajeva, samo igramo košarku, ali mislim da smo na zemlji da usrećujemo ljude.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi