Bogdan svetsko srebro pamti po nesrećama! To nas je ujedinilo!

Na današnji dan se navršava godinu dana od finala Srbije i Nemačke na Svetskom prvenstvu u Manili. Tako su naši igrači osvojili srebrnu medalju, kojoj se malo ko radovao.

Želeli su srpski igrači zlato, bila je to idealna šansa da medalju poklone Boriši Simaniću koji je doživeo tešku porevdu još u grupnoj fazi, ali nisu izdržali pritisak.

Srbija se na kraju zadovoljila srebrom, a godinu dana kasnije, naši igrači su progovorili o čitavom procesu i problemima sa kojima su se susreli.

Kapiten srpskih košarkaša, Bogdan Bogdanović, iako je načinjen uspeh, ovo takmičenje pamti po nesrećnim događajima.

- Nažalost, moj ujak je preminuo nakon prvenstva, pa mi je to nekako zajedno sa prvenstvom ostalo onako urezano, duboko u sećanje. Ali, to je valjda deo te cele priče. I, naravno, Boriša, ono što se desilo je stvarno nekako bio taj momenat mnogo težak za ekipu. Mnogo nas je ta nesreća ujedinila. Jednostavno, nismo mogli da verujemo da tako nešto u košarci može da se desi. Nekad mi skačemo, glupiramo se, padamo na parket, udaramo se i svašta tu ima i na treningu. Ali da tako neki udarac može da ubije čoveka, nikada ne pomišljaš o tome. I onda kad se desi je neverovatan šok. I to opet pokazuje kakvi su ljudi ovde u reprezentaciji, nevezano za rezultate - rekao je Bogdanović na početku razgovora za "Sportal".

Inače, kada se povredio Simanić u Manili, bila je potrebna donacija krvi, naš tim je tragao, a u javnosti se govorilo i da je Bogdanova majka bila jedna od potencijalnih donora.

- Moram da kažem da su svi bili tu i svi su bili važni... Mislim, mi smo svi nečija deca, je li tako? I naši prijatelji i porodice su tu nekako bili deo tima. Neverovatan broj ljudi je došao u Manilu. Neki su od početka bili tu, neki od druge utakmice. Neki su se i kasnije priključili, naravno. Ali ta podrška koju uvek dobijamo, od najbližih, najviše znači. I onda u tim istim trenucima teškim, ljudi prepoznaju situaciju. To su dobri ljudi. To rade dobri ljudi. To je to. Ne treba mnogo pričati o tome - nastavio je Bogdan isposvest sa Filipina, pa dodao:

- Pa jesam, bilo mi je... Mnogo sam bio srećan kad smo ušli u finale. To mi je baš bilo ono... To mi je najlepši momenat. Zaplakao sam posle, naravno, zbog ovih svih situacija koje su se desile i privatno i kada smo došli u Srbiju. Nekako sam baš bio prazan. Ne znam. Dosta je bilo teško. Mi smo kao ostvarili neki uspeh, a dolazi poraz. I onda taj momenat je... To mi je krivo jer imali smo šansu da uzmemo zlato. Ali šta je tu? Idemo dalje. To je to.

Ni ovaj razgovor nije mogao da prođe bez podsećanja na susret sa Borišom na aerodromu.

- To je filmski nekako. Bukvalno kako je napravljeno da mi otputujemo za Srbiju, pa ljudi uopšte ne kapiraju koji je to nivo stresa. Da igraš recimo polufinale, pobediš u polufinalu, najsrećniji si na svetu, spremaš se za utakmicu, toliko ti je lagano, tada uživaš najviše. Spremaš se za utakmicu za Nemce, doživiš taj poraz, doživiš taj krah, onda vidiš Borišu, vratiš se kući, pa neki možda i privatni problemi, pa odeš na balkon. Neverovatan sled događaja je da ti ne možeš ni emotivno da odreaguješ, nego je toliko iznenađenja - tvoje emocije ne stignu da odreaguju na sve to - zaključio je Bogdanović.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi