Obradović pričao o najvećem zadovoljstvu u životu! O igračima, ljudskosti, sinovima, unucima...

Lako je biti Željko Obradović i ne bio ja u koži Željka Obradovića, dve su misli koje se motaju po glavama onih koji prate košarku, a pre svega Partizan.

Iskusni stručnjak vratio je veru u igru pod obručima vernim pristalicama crno-belih, vratio ih je na tribine širom Evrope, vratio im je strast i oživeo "ljubav prema klubu".

U podkastu "Neuspjeh prvaka" sa Slavenom Bilićem čiji je prvi deo emitovan na TV Arena sport Obradović je govorio na brojne teme, što o košarci što o životu.

Izuzetno interesantno je Željkovo sećanje na trenutak iz detinjstva sa kojim teško šta može da se meri.

- Sećam se prvih lopti. Nekad je najvažnije bilo da imamo dve lopte na basketu, a dešavalo se da nemamo nijednu. Ja se sećam da sam u stanu po ceo dan ubacivao lopticu za stoni tenis i glumio da je to košarka. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam pokojnog oca zamolio da u susednoj ulici napravimo koš na banderi. Ne postoji poređenje da opiše to zadovoljstvo koje sam tada osećao.

Naglasio je Obradović i jednu osobinu, koju u poslednje vreme, nažalost, sve manje možemo da primetimo u okruženju.

- Ja sam filantrop, volim ljude i verujem ljudima. Naravno da to dovodi do toga da se ponekad razočaraš. Tako je u životu, tako je i u poslu sa stručnim štabom. Ali ne mogu da promenim sebe zato što sam tri puta udario glavom u zid. Volim ljude i nastavljam da volim ljude. To mi daje pravo da razgovaram. Toliko je lako reći  izvini kad pogrešiš, ali ljudi to ne koriste toliko često.

Bilić je citirao Nemanju Vidića koji kaže da je profesionalizam na prvom mestu i da članovi tima ne moraju da se razumeju na drugim poljima.

- Ne verujem u surovi profesionalizam. Ja Vidića mnogo volim, imao je fantastičnu karijeru, ima iskustvo i razloge zbog kojih je to rekao, ali ja u to ne verujem. Mislim da smo prvo ljudi mnogo više nego profesionalci. To poverenje među nama je preduslov da napravimo hemiju u ekipi. Moji pomoćni treneri i igrači znaju zašto se naljutim na njih tokom utakmica. Isto i kada ja pogrešim. Nema čoveka koji ne greši.

A kda je već bilo reči o Vidiću, Obradović je izneo i zanimljivo mišljenje o fudbalskom šampionatu u Engleskoj.

- Premijer liga u fudbalu je pandan NBA. To je nešto što je nestvarno i organizacija i ti igrači. Moja želja je da gledam finale engleskog kupa uživo, kao i finale NCAA.

Pomenuo je voditelj podkasta i da Obradović ima "prednost" jer svi igrači žele da dođu kako bi ih on trenirao. Šef struke crno-belih vidi stvari malo drugačije.

- Poslednje tri godine igrači ne dolaze zbog mene nego zbog Partizana! Znam ja ko sam ja, ali kažem im da pogledaju utakmice Partizana. I bilo koji igrač koji je došao je presrećan što je bio tu. Navijači Partizana to prave, nije to samo moja zasluga. Ne smem sebi da dozvolim da mislim da sam nezamenljiv i nedodirljiv. U klubu se za sve ljude zna šta rade. Ja sam trener i naravno da moje iskustvo može da pomogne ljudima kao me pitaju. I to sam i radio uvek. Trener mora da bude posvećen onome što je njegov posao i da se što manje meša u druge stvari. Nije trenerovo da li ga razapinju novinari, da li ga napadaju navijači drugog kluba. Sve to znam i time se ne bavim. Bavim se stručnim štabom, igračima i navijačima. Dobrodošlo je da kažu šta misle da nije dobro, to nas motiviše. Ali tu počinje i tu se završava.

Nasmejao je Obradović sve duhovitom izjavom o generacijama igrača koje je trenirao u bogatoj karijeri.

- Ja sad treniram sinove igrača koje sam nekad trenirao. Trebalo bi da radim još par godina da sačekam nekog unuka. Pokušavam da shvatim ono što mladi ljudi sad žive. Pokušavam da razgovaram o temama za koje verujem da su njima interesantne. Kada ti "otvore vrata" onda je mnogo lakše. Obožavam ručkove, večere na kojima pričamo ljudske priče. Da vide sa sam jedan od njih, da vide da smo mi tim. Generacijski jaz postoji i postojaće, ali i u ovom vremenu se pokazuje da je posvećenost najvažnija stvar.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi