Dirljiva ispovest Zeka Ledeja: Nakon smrti oca prvi put ga savladale crne misli!

Američki košarkaš Zek Ledej važio je za jednog od ljubimaca navijača Partizana. Sjajno se snašao u crno-belom dresu, kako je više puta ponovio, Beorgad i Srbija su mu pomogli da sazri i kao čovek i kao košarkaš, a onda ga je jedna situacija potpuno izbacila iz koloseka.

Ledej je nakon Partizana obukao dres milanske Olimpije, ali ne zaboravlja kada je uoči utakmice sa Barselonom, kada je igrao za crno-bele, dobio poziv iz Amerike, kada mu je saopšteno da je njegov otac i najveća podrška u životu, na samrti.

U velikom intervjuu za Eurohoops, Ledej je priznao da je nakon porodične tragedije razmišljao da završi karijeru.

- Kada sam sahranio oca prošle godine, rekao sam mu da želim da budem još bolji. Da budem velikan, da uradim sve što je potrebno. Bukvalno dajem celog sebe za to. Znao sam da ću se vratiti u Milano, moram da se vratim na nivo više. Zato u svakoj utakmici pokušavam da budem još bolji. Da ispunim obećanje koje sam dao ocu, sebi i porodici. Da postignem ciljeve, zbog svih nas - rekao je Ledej i dodao:

- Kada mi je otac preminuo, baš me je potreslo, iz temelja. Kada igraš košarku i dostigneš određeni nivo, određeni status, živiš život sa svim stvarima koje ovaj posao novi. Blagoslov je igrati u ovako velikim klubovima, raditi to što voliš. Ali, kada ti se tako nešto dogodi, odjednom, nema novca na svetu koji bi mogao da vrati vreme, da mi vrati oca. Nikakva slava to ne može da promeni.

Amerikanac se otvorio do srži, pa je detaljno izneo traumatično iskustvo.

- Igrao sam utakmicu, kada me je majka pozvala. Bili smo u Barseloni. Rekao sam sebi, voleo bih da odigram još jednu utakmicu, samo da znam da je moj otac dobro. Došao sam kući, a otac mi je bio priključen na aparate. Nismo stigli da razgovaramo. Nismo imali šansu da se nasmejemo zajedno po poslednji put. Ništa od toga. Bio je na aparatima i borio se. Pokušali smo sve da bismo ga vratili. A, nismo zapravo mogli ništa. Svi su me gledali, jer valjda zato što sam tako veliki momak, treba da nosim sav teret takvih trenutaka. Nije lako kada dolaziš iz Dalasa. Svi te gledaju, a znaš da ništa ne možeš.

Bilo mu je jasno da ne može tek tako da se preda i odustane, ali ne krije da je razmišljao i o tome.

- Prvi put u životu sam se osetio nemoćnim. Baš me je potreslo to što se desilo, nateralo da razmislim o svemu, pa i o košarci, životu. Počeo sam da razmišljam zašto uopšte igram košarku, da li uopšte želim da igram košarku. A, volim košarku, to je ceo moj život. Nikada ranije nisam razmišljao tako. Nikada me nisu obuzele takve, crne misli. Nikada se ranije nisam nosio sa takvim emocijama. Tokom cele godine moja porodica se nosila sa različitim problemima i sve to može da utiče na tebe kao igrača, udari na tvoju psihu. Odlazak mog oca me je jako pogodila. Dotakao sam dno. A, ja sam neko ko uvek radi sve što drugi neće. Takav je moj mentalitet, ratnički. Takvog su me podigli moj deda, otac, stričevi... Mnogo je stvari o kojima nisam stigao da razgovaram sa svojim ocem. Kada sam dotakao dno, shvatio sam da moram da gradim sve ispočetka, da nemam više kud - rekao je Amerikanac i nastavio:

- Bilo je to pre nego što sam se vratio u Beograd, da završim sezonu. Imali smo veliku porodičnu večeru. Bilo je jako emotivno, nikada me nisu videli takvog. Mnogo sam plakao. Mama mi je bila moj stub, moj oslonac. Svi u porodici su došli dali mi podršku, pričali sa mnom. To je jako važna stvar i tako je bilo uvek u mojim velikim životnim događajima, kada sam prvi put napuštao Dalas, kada sam otišao na koledž, pa u Evropu... Svi su mi govorili da ja to mogu, da sam ja kao stena. Tako je bilo i kada je moj otac bio nakačen na aparate. Svi su gledali u mene i čekali reakciju. Pričali smo - rekao je Ledej.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi