Bolna godišnjica, tu avgustovsku "Oluju" večno će pamtiti! Ovo su ispovesti poznatih srpskih sportista, neki su bili bebe (FOTO)

Svaki 4. avgust budi sećanja i to ona najcrnja, najgora moguća. Tačno na današnji dan pre 29 godina počela je "Oluja", posle koje je srpsko stanovništvo proterano iz Republike Srpske Krajine. Tog dana počelo je etničko čišćenje, a samo dan kasnije je i nastavljeno.

Hrvatska vojska je tada ušla u Knin, istakla hrvatsku zastavu, a proterani Srbi su utočište našli tamo gde je jedino bilo moguće, u Srbiji i Bosni i Hercegovini. Okviri jedne od najvećih tragedija u istoriji srpskog naroda su ogromni, jer su svaki život, svako uništeno detinjstvo i svaka srušena kuća nenadoknadivi, gubitak, ali istorije i činjenica radi postoje i podaci.

Prema istraživanjima Dokumentaciono-informacionog centra "Veritas", tokom zločinačke akcije ubijene ili nestale su 1.903 osobe, a među njima čak 1.246 civila. Proterano je nešto malo manje od četvrt miliona ljudi, tačnije oko 220 hiljada.

Među tim ljudima, bilo je mnogo dece, koji su kasnije postali uspešni sportisti. Čijim smo se uspeima radovali mnogo godina kasnije...

Fudbaleri Milan Borjan, Miloš Degenek i Vladimir Buač, košarkaši Aleks Marić, Ognjen Dobrić, Sava Lešić i Predrag Šuput i odbojkašica Marta Drpa, kao i supruga Nikole Jokića, Natalija, dobro su zapamtili početak tog avgusta, na posredan ili neposredan način.

A neki od njih su bili samo bebe i ovo je priča o svima njima.

Tada je beba Natalija imala samo 7 meseci...

I Natalija Jokić je bila jedna od prognanih. Supruga najkorisnijeg igrača najkvalitetnije lige na svetu i reprezentativca Srbije Nikole tada je bila samo beba, od sedam meseci.

- Mi smo Maćešići. Ovo je Maja, tri i po godine ima. A ovo Natalija, sedam meseci tek napunila. Prva je beba rođena u ovoj godini, u Krajini. Nama je ovo druga bežanija. Živeli smo u Karlovcu.

Kada tu više nije bilo života, pobegli smo u Slunj. Sada ponovo bežimo, a ne znamo kud. Znamo da više nema nazad. Ako nas neće Srbija, neko će nas, negde, valjda primiti - pričala je tada Natalijina majka Danica, a tekst je objavljen u Večernjim novostima.

Sada, mnogo godina kasnije, Natalija posle tog "pakla" kojeg se srećom nije ni sećala uživa u životu, a svetsku popularnost polako i stiče njihova ćerkica, Ognjena.

I Dobrić je bio samo beba...

Igrom slučaja, trenutno su na Oilimpijskim igrama u Francuskoj i Nikola Jokić i Ognjen Dobrić, reprezentativci Srbije. I Ognjenova priča je slična onoj koju je proživela Natalija, supruga njegovog saigrača. 

Novi-stari košarkaš Crvene zvezde rođen je u Kninu, iako je porodica živela u Šibeniku.

- Samo sam sticajem okolnosti rođen u Kninu. Rat je bio, jedina bolnica koja je radila bila je tamo, a moji su živelu Šibeniku. Menjali smo lokacije. U avgustu 1995. smo krenuli u Srbiju sa kolonom. Imao sam 10 meseci (rođen 27. oktobra 1994), ne sećam se ni Knina niti ičega drugog. Nemam saznanje o tome.

AP Photo/Michael Conroy

Ali drago mi je kada pričaju o tome. Volim da slušam priče o tome. Osećam se kao pripadnik tamošnjeg naroda. Moji imaju korene odatle, kulturu iz Dalmacije. Preneli su je na mene - ispričao je svojevremeno Dobrić.

Borjan i Degenek takođe osetili pakao "Oluje"

Milana Borjana i Miloša Degeneka životni put u jednom trenutku je spojio u Crvenoj zvezdi.

MN Press

Degenek je i dalje u crveno-belom taboru, dok se Borjan nedavno i zvanično oprostio.

Životne priče su im donekle slične, jer su posle Srbije porodice Borjan i Degenek život nastavili na drugim kontinentima, severnoameričkom, u Kanadi, odnosno Australiji. 

Borjan je rođen u Kninu, a u vreme "Oluje" imao je samo sedam i po godina. Kako je kasnije objasnio, sa porodicom je stigao u Beograd, a deda ga je odveo na trening Radničkog. Kasnije je porodica Borjan aplicirala za vize nekoliko zemalja, ali je otac izabrao Kanadu za čiju je reprezentaciju kasnije branio sa velikim uspehom.

Ali bolna priča za Borjana nije završena.

I dan-danas, posle skoro 30 godina od ga hrvatski navijači, kada god imaju priliku za to, uživo na utakmicama ili preko društvenih mreža vređaju na nacionalnoj osnovi. Mada Borjan veoma često ističe gde je rođen, ali isto tako i podseća na "Oluju".

MN Press

Degenek je nešto mlađi, pa se proterivanja kao i Natalija i Ognjen ni ne seća. Imao je nešto više od godinu dana (rođen 28. aprila 1994) kada je kolona krenula iz rodnog Knina. U jednom od kasnijih intervjua je evocirao uspomene i rekao da je porodica na traktoru putovala devet dana. Uz sebe su imali samo ono najosnovnije i malo hrane. Prvo su stigli u Beograd, a kasnije i Aranđelovac.

Posle pet godina provedenih u Aranđelovcu, usledila je selidba na najudaljeniji kontinent. Tako da je njegova fudbalska priča počela u predgrađu Sidneja, mada je i u Srbiji "jurcao za loptom". Mnogo godina kasnije zaigrao je i za Crvenu zvezdu (sada mu je treći mandat), a postao je i reprezentativac Australije. Kao i Borjan, uvek s ponosom ističe svoje poreklo.

Buač u Srbiji dočekao užasne vesti

Još jedan (bivši) fudbaler dobro je osetio strahote koje je "Oluja" donela, ne samo njemu i njegovoj porodici. Vladimir Buač je nešto stariji od Borjana i Degeneka. Nekadašnji fudbaler, kasnije i trener, rođen je 1984. godine, tako da je tada bio dovoljno zreo da shvati da se dešava nešto strašno.

Igrom slučaja, tog dana sa sestrom je tog dana bio u Novom Sadu kod tetke u poseti. U Srbiji su u vestima čuli da je počela "Oluja". Kako je svojevremeno priznao, nekoliko dana nisu znali ništa o roditeljima i bratu. Srećom, i oni su stigli u Petrovaradin.

MN Press

Posle toga je krenula i fudbalska priča u Novom Sadu, od Kabela, preko Vojvodine, čiji je dres nosio nekoliko sezona. Kasnije je bio i u inostranstvu, a posle odlaska u igračku penziju posvetio se trenerskom poslu.

Mariću ubijeni deda i tetka

Nekadašnji košarkaš Partizana (i drugih klubova) poput Degeneka je povezan sa Australijom i "Olujom", ali na "svoj način". Aleks Marić je rođen 1984. godine u Sidneju, ali ga je tadašnji pogrom Srba i te kako zabolela. Tada su mu ubijeni deda i tetka, o čemu je i govorio u kasnijim intervjuima za srpske medije.

Deda mu je ubijen u sopstvenoj kući u Sonkoviću, pored Šibenika, a tetka ispred kuće u Kasićima.

MN Press

Dodatno ga boli i što su posmrtne ostatke dede Stevana našli tek 17 godina kasnije, sa još 31 ubijenim. Grobnica sa ubijenim Srbima je oktrivena na lokaciji blizu Šibenika, a identifikacija je obavljena tek u junu 2015. godine. Dakle, posle 20 godina.

Lešić imao probleme i mnogo godina kasnije

Još jedan košarkaš je prošao pakao. I Sava Lešić je rođen u Kninu, sedam godina pre "Oluje". U intervjuima se prisećao kako je porodica ostala bez ičega u samo jednom danu. Prisetio se i kako je bilo teško krenuti sve "od nule" u Srbiji.

"So na ranu" je dodata i pre dve godine. Tada su hrvatski mediji objavili vest kako je Lešić koji je tokom karijere nosio i dres Zvezde i Partizana u selu Kosovo (kod Knina) udario čekićem policajca i njegovog sina. Odmah zatim, ispričao je šta se desilo, odnosno da su porodično (bio sa majkom, suprugom, bratom i decom) bili izloženi užasnom verbalnom, a kasnije i fizičkom nasilju.

Srećom, ozbiljnijih posledica nije bilo, ali su traume sigurno ostale.

MN Press

- Nastojali smo da oni što pre odu i da se ta situacija završi jer su bratovljeva i moja deca bila na terasi, vrištala su, plakala, i bilo je mnogo stresno za sve nas to da gledamo. Na svu sreću, oni su otišli kućama, a mi smo slučaj prijavili policiji - objasnio je Lešić.

Šuputa karijera ponovo odvela u Hrvatsku

Ubedljivo najstariji među pomenutim sportistima je Predrag Šuput, koji je rođen u Gospiću. Tada je već napunio 18 godina i dobro je znao šta se dešava.

- Niko ništa nije poneo, nešto malo stvari. Većina se smestila po prikolicama, nekoliko ljudi sa traktorima nas je povezlo. Mene je majka poslala sa komšijama, htela je da sačeka oca koji je bio na položaju. Međutim, otac nije ni dolazio kući jer su mu rekli da nikog nema u selu.

Tek posle pet dana, nas dvojica smo se sreli u Prijedoru i shvatili da je majka ostala sa starijim meštanima. Srećom, Hrvati, kada su ušli u selo, nisu im ništa uradili. Nisu naišli oni najgori, pa su preživeli. U drugim mestima bilo je ubijanja. Hvala Bogu, mi smo na kraju svi izvukli žive glave - ispričao je u jednom intervjuu Šuput, koji je nosio i dres Partizana.

Zanimljivo je da mu je poslednji klub u karijeri bio jedan iz Zagreba, Cedevita.

MN Press

- Da mi je neko devedesetih rekao da ću u budućnosti igrati u zagrebačkoj Cedeviti, rekao bih da nema šanse da se to desi. Ali eto, vidiš šta ti je život... Idu dani, sve se zaboravlja - kazao je između ostalog Šuput.

Drpa: Sećam se kolone, vrućine, žeđi...

Svaka priča o strahotama koje su preživljene je na svoj način potresna... Tako je Marta Drpa, nekadašnja odbojkašica Crvene zvezde svocirala uspomene, Imala je samo šest godina tada, ni dovoljno mala, ni dovoljno velika...

- Bio je topli avgust, skoro kao ovaj.

Rano, u pet ili šest ujutru probudile su me granate. Na sve strane se čula buka i lomljava. Otvorila su se vrata dečje sobe, a mama je usplahirena uletela. U sobi su sa regala padali kartoni viskija. Naravno da je i ovu strašnu situaciju bocnula njenim čarobnim štapićem, humorom, izgovorivši jedno plačno "moj viiiskiiii".

Imala sam šest godina i bila sam svesna da rat traje, bombardovanja nisu bila ništa novo za mene. Mama me je odvela u kupatilo (jer je tamo najsigurnije), obukla mi farmerke, ljubičastu majicu i omiljene patike, zbog kojih sam tih dana bila sva bitna jer nisu imale pertle vec čičak, a print Mikija Mausa na njima ostao mi je zauvek urezan u pamćenje. Zvuk granata nije jenjavao, stajala sam u tom kupatilu kog ne mogu više da se setim, oduzeta od straha, ali sa osećajem da će sigurno sve biti u redu. Bombe će prestati da padaju za koji sat i mi ćemo se vratiti u naš stan u centru Knina, iznad apoteke.

"Hajde, obučena si, idemo u sklonište", a ja sam odgovorila jednim uplašenim: "Ja hoću, ali noge neće."

Danas tu moju rečenicu u kući često spominjemo kao anegdotu, ali tada, verujte, nije bilo nimalo smešno.

Nakon nekoliko sati u skloništu. stigla je vest da je Knin pao, da moramo da bežimo iz grada, gde ko može... Moj otac. večiti patriota, koji je bio ranjen, na štakama, u tom momentu uporno je odbijao da idemo bilo gde jer ko sme njega da istera iz njegove kuće i slično... Srećom, mama je bila pametnija. Seli smo u kola i krenuli ka Srbiji.

Ne sećam se koliko je trajao put, znam da mu nije bilo kraja. Sećam se kolone, vrućine, žeđi, staraca na traktorima, dece koja plaču.... Sećam se da mi je konstantno bilo muka, da sam celim putem povraćala, a najveći problem mi je bio to što sam povratila u bakinu kuhinjsku krpu jer baka je uvek bila pedantna žena. Mislila sam kako će me sigurno kazniti zbog tog mog nedela, nesvesna činjenice da mi zapravo idemo iz svojih domova u nepoznato, da se nikad nećemo tamo vratiti, da smo preko noći sve izgubili.

Sećam se da smo, kad smo stigli u Srbiju, bili u nekoliko gradova, po nekoliko dana. Na kraju smo dobra dva meseca živeli u jednom hotelu u Beogradu u kom sada često boravim zbog priprema s reprezentacijom.

I tako, seljakali smo se, kućili se iz početka, od nule.

MN Press

U školi, u parku, na svim mestima sa ostalom decom izgledalo mi je kao da treba da se osećam loše jer sam izbeglica. Jer sam tu gde sam. I jesam, ponekad, priznajem. Ali danas, 20 godina nakon tog strašnog događaja, u meni živi samo ponos na to što sam odatle, što sam bila deo te kolone 1995, deo istorije jednog naroda koji je delom uništen, delom prognan, delom razbacan širom planete.

Uprkos tom prvom ratu koji sam preživela sa šest godina (jer bio je i onaj drugi 1999. u Srbiji), smatram da sam imala srećno detinjstvo, najviše zahvaljujući čarobnom štapiću moje majke, humoru.

Imam prijatelje sa svih strana bivše Jugoslavije, nikoga ne mrzim, nikoga konkretno ne krivim, meni je samo žao naroda. I našeg, i vašeg, i njihovog. Naroda. Bespovratno uništenih domova, uništenih generacija, onih preživelih koji nikad više posle rata nisu zapravo živeli... Čitav jedan narod ili tri naroda, brojite kako god želite, ali za mene je to jedan narod koji je strašno propatio i ja zato ne želim da se ovaj zločin zaboravi.

Jer plašim se, ako se zaboravi - desiće se opet - napisala je Drpa na Fejsbuku.

I ovo je još jedno podsećanje na stravični događaj, koji je mnoge porodice zavio u crno.

Da se ne zaboravi..

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi