Kada sam ušao u prostorije Partizana, lagao bih da nisam bio ponosan! Đorđić za 24sedam otkrio zašto ga tata nikada nije zvao nakon meča!

Koliko sportista znate da su u najboljim igračkim godinama rešili da se vrate u rodnu zemlju i domaći šampionat, kako bi pomogli domaći sport i završili karijeru pred svojom publikom? Jednog, dvojicu, trojicu ili nijednog? Možda nekolicinu? Da, teško pitanje. Ako izostavimo vaterpoliste, koji su priča za sebe, najsvežiji je primer povratka fudbalera Adema Ljajića u Novi Pazar, a gotovo identičnu pažnju javnosti izazvao je prošle godine i Petar Đorđić.

Rođeni Šapčanin se vratio u Srbiju i prvi put u svojoj karijeri obukao dres jednog domaćeg kluba. Svidela mu se ideja novosadske Vojvodine, čiji dres je ove jeseni zamenio za Partizanov. I tu je krenula retrospektiva.

Mnoge su priče ispričane, a oni  koji su malo više u ovom sportu dobro znaju ko je Zoran Đorđić i šta Petar znači crno-belima. A šta crno-beli znače mlađem rukometašu iz ove slavne porodice, pričao nam je sam Petar u novogodišnjem intervjuu.

Samo nekoliko dana nakon velikog trijumfa na Banjici, upravo nad novosadskom Vojvodinom, Petar nam je otkrio kako je bio predodređen za ovaj sport i uz oca rukometaša, i on ušao u svet rukometa.

- Lagao bih kad bih rekao da nije. Kod mene je to bilo, stvarno uvek tako, ponekad sam, možda i previše verovao u to. Ja sam oduvek znao da ću, a to stvarno pričam, nije neka izmišljena priča, da pitaš mog oca, isto će ti reći. Ja sam oduvek znao da ću biti rukometaš, igraću se 17 godina Bundesligu i to će biti moj put. I to se stvarno tako ostvarilo. Ali ja to nisam ono, da kažeš, samo tako pričao, nego ja sam to stvarno tako dubinski osećao – rekao je Petar na početku razgovora za 24sedam, a onda u dahu nastavio da nam „crta“ svoj put:

- Ja sam to toliko želeo, da za mene ništa nije drugo postojalo, osim rukometa. Da li je to sad, zbog toga što mi je bio otac rukometaš, naravno. Da je bio fudbaler ili košarkaš, ja bih tim putem. Ali ja sam toliko neku ludačku želju, ne želju, to je neka ludačka vera, imao u to, da će to tako biti. Da se jednostavno, na kraju tako ispostavilo. Naravno, tu je morao da postoji talenat, i rad i sve. Ali mislim da nekako kroz tu toliku želju, i toliku veru u to, da mi se to na kraju možda i tako otvorilo, jer sam ja toliko verovao u to, naravno, igrao na način na koji sam igrao, to sve jedno drugo prati. Ali za mene ništa drugo nije postojalo, i jednostavno, kao da sam video da će se tako desiti i stvarno se tako desilo. Naravno posle, otiše sam dalje, imao svoju karijeru, ali taj prvi korak i moje detinjstvo, nikad mi ništa drugo nije ni padalo na pamet.

A kada je krenuo, onda se put dalje sam i otvarao.

- Jeste zato što, nekako, kao što kažem, ja sam toliko verovao u to, i dešavale su te neke stvari koji su za nekoga možda bile iznenađujuće, ali za mene nisu. U Nemačkoj imaš to pravilo da sa 17 godina tek možeš da igraš Prvu Bundesligu, ja sam već sa 15 godina trenirao sa timom iz Prve lige, ali nisam smeo da igram. Znači, ja sam bukvalno godinu i po dana pre nego što sam počeo da igram, trenirao sa ekipama iz Prve lige. Igrao sam za svoje godište i za dve godina starije. Uveliko sam trenirao sa seniorima i onda kad se to desilo, za mene nije bilo neko iznenađenje. Da je bio neki cilj i da je bio neverovatan osećaj, pogotovo što sam igrao sa ocem, jeste. Ali, nisam se iznenadio.

Kako to obično biva, u tom najranijem periodu je trenirao više sportova, pa se oprobao i u fudbalu i košarci, ali izbora nije bilo, rukomet je uvek bio iznad svega i unapred ucrtan put. Lutanja nije bilo.

- Ne... Ja sam trenirao fudbal, mi smo tada u Nemačkoj imali priliku da igramo među školama fudbal, košarku, rukomet, to je bilo dobro organizovano. Rukomet sam trenirao non-stop, tad sam počeo, a fudbal sam počeo sa devet i bio sam dobar. Igrao sam po tim reprezentativnim selekcijama, a sa 14 sam morao da odlučim šta ću – a dok je Petar bio na raskrsnici, otac je imao neku drugu ideju:

Profimedia

 

- Moj otac je bio za to da igram fudbal, jer sam stvarno bio dobar u fudbalu, ali ono, on se tu ništa nije pitao – naveo je mlađi Đorđić i objasnio:

- Najbitnije je bilo da ja odlučim onako kako ja osećam. I tako, šta god da sam odlučivao u karijeri, on se nikad nije mešao. Nekada sam želeo da se umeša ili da dobijam neki savet, ali stvarno je uspevao da izbegne. Sad iz ovog ugla kao roditelja, mogu da ga razumem, jer nećeš sutra, ne daj Bože, ako nešto krene po zlu da ti dete kaže „E, ali ti si mi rekao“, tako da ga sad razumem.

I tako smo korak po korak, polako stigli i do te 1993. godine kada je Partizan bio šampion, a Petar amajlija tima na tribinama. Malo toga se seća, ali tu su fotografije i video snimci koje je mnogo puta pregledao.

- Pa toliko sam slika video i toliko sam gledao kaseta te utakmice. Lagao bih kad bih rekao da se sećam, ali tu kasetu sam toliko puta gledao kroz detinjstvo, jer to je bila najveća utakmica za mene tad. Mi smo živeli u hotelu M tada i kad sam prvi put nakon toga otišao tamo sa reprezentacijom, prepoznala me žena koja je radila u to vreme. I ono, stalno te prati neka priča, razni selektori, razni tatini saigrači, nikada to nije zastarelo, uvek su te grupe tu, ali eto, znam puno priča, pogotovo što me ti igrači pamte iz tih dana, ali ja sam uvek bio tu sa tatom i posle na treninzima i utakmicama i kad god da sedneš sa nekim, nekako se ta priča uvek osveži. Ima tu dosta priča i ta priča sa amajlijom, to sam dosta puta čuo. Stvarno jednom nisam bio na utakmici i oni su nešto izgubili, e sad ti zamisli dete od tri godine, ja na primer ne znam da li bih baš svog sina sa tri godine pustio na tu utakmicu, jer to je tad bilo stvarno spektakularno. I kad vidim sebe na tim fotografijama, ono, ne mogu da se setim, ali bude ti kao detetu drago. Kad sam odlučio da dođem u Partizan i kada sam prvi put ušao u prostorije, nekako je drugačije. Lagao bih kad bih rekao da nema nekog ponosa, da ne nosi neku čast zato što je to moj otac. Možda sam sada ja na redu da uradim nešto veliko sa tim klubom, i da imam totalno drugu motivaciju, nego bilo gde drugde. Gde god da sam igrao, imao sam tu čast i privilegiju da se borim za titulu, ali ovo je nešto posebno.

Iako je pričao u dahu, izuzetno nadahnut i ponosan na slavnu istoriju i ime svog oca, s vremena na vreme, njegovo podsećanje na najranije dane prekidala su dodatna pitanja. Tako smo se dotakli toga i kako je igrati isti sport u kome se vaš roditelj proslavio i da li mu je to bila dodatna težina na leđima.

- Iskreno ne. U Srbiji mnogi znaju mog tatu, i u Nemačkoj isto, ali imao sam tu sreću jer se moj otac nikad nije mešao u rukomet. Uvek je išao da gleda fudbal, a rukomet nikad. I meni je to ka dečaku možda i smetalo, jer mi tata nije bio tu, a sve druge mame i tate jestu. Ali, kažem opet, sad razumem zašto je to tako bilo. Nije hteo neki dodatni pritisak da mi pravi. Kad god sam ga pitao da idem s njim na trening, da šutiram, on mi je to davao, ali na moje utakmice se nikada nije pojavljivo. Možda baš iz tog razloga da ne bi ja osećao neki pritisak, nikad me nije pitao kako sam igrao, da li sam dobro igrao, da li sam loše igrao, uglavnom sam ja to njemu pričao. Da je postojao pritisak sa druge strane od ljudi, verovatno jeste, i gledalo su me sigurno na neki drugačiji način, jer sam njegov sin i to, ali me to nije zanimalo, jer mi ti ljudi nisu bili bitni. Meni je bilo bitno šta meni otac kaže, majka, brat, tako da sam ja, što se tiče toga, stvarno imao sreće.

A koliko se tata trudio da mu ne stvara dodatni pritisak i kod kuće je malo govorio o rukometu. Toliko malo da mu je retko kada i savete delio.

- Pa sad kad sam ostareo, ali sve do dvadeset i neke sedme, osme godine nije sa mnom pričao o rukometu. Posle, kad sam postao otac, stasao kao igrač i imao neko iskustvo, onda je počeo - pa sine, ovde si možda mogao slabije ili ovde šut, ali sve do tada, nikad, nikad. Čak i kada ga ja nazovem, jer uglavnom ja zovem i kažem – tata, bilo je dobro, bilo je loše, ovo, ono, ali nikad me nije zvao prvi. Stalno se se priča o tom nekom pritisku, a ja to nikad nisam gledao tako – priznao je Đorđić junior i dodao:

foto: rss.org.rs

 

- Ja sam to uvek gledao da je to nešto što sam ja oduvek voleo, i onda kad sam došao do tog cilja, u koji sam toliko verovao, da ja dođem i da razmišljam sada o nekom pritisku ili o negativnoj energiji, negativnom pritisku, stvarno to nikad, hvala Bogu, nisam osećao. Verovatno, zato što sam i tako vaspitan ili odgajan od strane moje porodice, ali nikad to nisam tako gledao. Uvek sam smatrao ako dam sve od sebe i stvarno, ali stvarno sve od sebe i pokažem emociju i to, naravno, uvek može da se desi  i da loše odigraš, ne možeš uvek igrati dobro, ali da je to sport i nikad nisam to gledao na taj način da je to neki pritisak ili teret.

Ali, tu gde nije bilo pritiska, bilo je motivacije, što se ispostavilo kao dobitna kombinacija.

- To je ono što ti kažam, uvek sam više ja gledao to da udovoljim i da vidim njegovu reakciju, ali mi nikad nije on to davao da ja osetim da li je besan ili srećan, ali eto, imao sam sreće da sam pogotovo za moje kategorije ili za dve godine starije, uvek davao mnogo golova. Ali mi nikad nije dao to do znanja da je nešto preponosan ili srećan. Možda me je više i spuštao, gledajući sad, jako je dobro postupio.

Malo je sportista koji su u karijeri imali prilike da teren dele sa ocem. Najsvežiji primer svakako je Lebron Džejms i njegov sin Broni, u timu Los Anđeles Lejkersa, ali pre mnogo godina, to su učinili i Zoran i Petar Đorđić.

- Pre svega je to bila moja želja. Jer ja u to vreme, dok nisam napunio 17 godina, bio sam na nekom, ajde da kažem, poluinternatu, koji je u to vreme bio najbolji u Nemačkoj. I tu sam igrao za svoje godište i dve godine starije. Već sam imao i predugovor sa prvim timom, ali nisam mogao da potpišem jer sam bio maloletan, a treba saglasnost roditelja. I kada sam ja video u kom to smeru ide, da ja stvarno mogu i sa 17 godina da počnem da igram u Bundesligi, ja sam rekao mom ocu da kad napunim 17, hoću da dođem i da igram sa njim. Pitao me zašto bi to radio, dugo sam u tom klubu, da li sam siguran... Znači, čak nije ni hteo to, ali sam ja rekao da hoću i kada sam to rekao njegovom treneru, on je bio oduševljen i jako brzo smo se dogovorili.

Međutim, u tada već bivšem klubu nisu lako prihvatili njegov odlazak. Bili su ljuti, ali su na kraju prihvatili želju mladog igrača da nastupa sa svojim ocem. Tako je krenulo i igranje Petra Đorđića po najvećim terenima ove igre, a ubrzo i nova raskrsnica, za koji nacionalni tim nastupiti. Petar ipak nije imao dilemu.

- Da, zato što je moj otac ceo život igrao za tadašnju Jugoslaviju, a posle za Srbiju i Crnu Goru. Kad god da smo imali pauzu, ja sam bio u Srbiji i to nikako nije bilo pitanje za mene. Bio sam i na dosta okupljanja Nemačke reprezentacije, ali nikada nisam hteo da igram, jer sam znao ako budem igrao, da posle mogu da me blokiraju... I onda sam sa 15 godina dobio prvi poziv za kadetsku, sedam dana smo bili na Goču i to je za mene bilo... Tad sam upoznao i drugare i to, i onda posle više nije ni bilo pitanja.

Ali, iako za Petra pitanja nije bilo, Nemci nisu odustajali. Kako je od malena deo njihovog sistema, smatrali su da im na neki način pripada.

- Bilo je nekih situacija, posle kad sam počeo da igram prvu Bundesligu, gde su oni, ono, baš da kažeš, zagrizli da ja igram za Nemačku i sve, jer oni su uvek mene smatrali na neki način kao svoje dete, jer sam sve njihove selekcije prošao i to što je normalno, ali to ja nikad nisam hteo, iako je u nekom trenutku bilo nekih nesuglasica i sa Srbijom, ali ja sam uvek znao da će to proći, da ću ja igrati za Srbiju – podvukao je Petar u razgovoru za 24sedam.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi