Izrael kontroliše Palestince i posle smrti: Zašto zadržavaju njihova tela na "groblju brojeva" i ne dopuštaju sahrane?

Kada vreme to dozvoli, Azhar Abu Srur posećuje grob svog sina Abeda. Groblje se nalazi prekoputa izbegličkog kampa Al Ajda u Vitlejemu, gde je godinama živela.

Međutim, Abedov grob je drugačiji od drugih. Potpuno je prazan.

- To je otvoreni grob, ali se staram o njemu kao da je on unutra - rekla je.

Portal "The Nation" preneo je priču o "posthumnom izdržavanju kazne" koje vlada u Izraelu.

Abedovo telo je zapravo sahranjeno u grobnici nadomak izraelske vojske, negde između zidova, kontrolnih punktova i snajperskih utvrđenja, a označeno je samo brojem 141.

Izraelske vlasti njegovo telo drže od 2016. u posmrtnom pritvoru nakon što je organizovao bombaški napad na autobus u Jerusalimu. On je jedan od najmanje 370 Palestinaca čija tela izraelska vojska drži u mrtvačnicama ili ih je sahranila na nepoznatim lokacijama.

AP Photo/Nasser Nasser

Inače, zadržavanja tela mrtvih Palestinaca je praksa stara decenijama. Okviri zakona koji regulišu tu oblast su se drastično promenili od 1964. kada je prvi Palestinac sahranjen u neimenovanom grobu na ozloglašenom izraelskom "Groblju brojeva".

Iako vlasti tvrde da se to čini radi održavanja bezbednosti, ožalošćene porodice smatraju da su kolektivno kažnjene. Organizacije za ljudska prava navode da su posthumni pritvori samo jedan od mnogih načina na koji izraelska vojska kontroliše Palestince, od rođenja, pa čak i posle smrti.

Za Abedov pakleni plan niko nije znao

Bio je ponedeljak, 18. april 2016, kada je porodica Srur sela da ruča u njihovom domu u enklavi Beit Džala. Kada su završili sa jelom, Abed je telefonom razgovarao sa bakom koja živi u Siriji, a onda je odlučio da kupi sladoled.

- Pitao me je da li želim sladoled, i onda se više nikada nije vratio - rekla je Azhar.

Njegova porodica nije znala da je imao pakleni plan.

Ušao je u autobus za Jerusalim. Čim su prešli zelenu liniju, koja vodi u izraelsko naselje Talpiot, eksploziv koji je postavio u zadnjem delu vozila je prasnuo. Iako je autobus buknuo, nije bilo žrtava. Abed je u kritičnom stanju zajedno sa 20 Izraelaca prebačen u bolnicu.

Za to vreme ga je Azhar panično zvala, ali mu je telefon bio isključen. Sa mužem Muhamedom i prijateljima je počela da ga traži, a sledećeg dana su otišli u policiju, međutim, ništa nisu saznali. Potom su otišli u kancelariji palestinskih bezbednosnih snaga da pitaju da ga nisu Izraelci uhapsili. Oko podneva, jedan izraelski vojnik ju je pozvao da se sastanu, ali nije odavao više informacija.

Profimedia

Muhamed je otišao, ali je posle nekog vremena i on prestao da se javlja. Oko tri sata ujutru, izraeske snage su im upale u kuću.

- Mislim da nisu došli da nešto traže, samo da sve razruše. Rekli su mi da je moj sin "polumučenik", što znači da nisu hteli da mi otkriju da li je živ ili mrtav - rekla je.

Muhamed je pozvan da identifikuje Abeda u njegovim poslednjim satima, ali mu je lice bilo neprepoznatljivo. To je bio poslednji put da ga je video.

Abed je umro 20. aprila, a Azhar je za to saznala preko televizije.

Porodica je bila šokirana ne samo njegovom smrću nego i vestima o bombaškom napadu. Ispostavilo se da je Hamas regrutovao Abeda, a roditelji za to nisu znali.

- Ipak nije bio imun na beznađe koje je vladalo oko njega, uprkos svemu što smo mu pružili. Izrael je ovu generaciju naterao da se ovako ponaša - rekao je otac Muhamed misleći na period 2015. i 2016. godine kada je zabeležen talas nasilja.

Profimedia

- Mislila sam da će nam predati Abeda, ali su rekli da ne možemo dobiti njegove posmrtne ostatke. Tada je počelo naše dugo putovanje koje traje već sedam godina - kazala je majka.

Ova porodica nije jedina koja ne može da dođe do ostataka svojih najmilijih.

Kada su 1919. Britanci preuzeli vlast nad Palestinom od Otomanskog carstva, nova kolonijalna vojska je donela pravila o tome kako treba sahranjivati arapske borce koji su zatočeni tokom Velikog ustanka od 1936. do 1939.

Prema odredbi 133(3), telo svakog borca koji je pogubljen u Centralnim zatvorima u Akri i Jerusalimu, trebalo bi da bude sahranjeno na groblju zajednice kojoj je ta osoba pripadala.

Međutim, Izrael je 1948. proglasio suverenitet, a odredba 133(3) je izmenjena tako da vojska može da zadrži potpunu kontrolu nad tim gde će telo biti pokopano.

Od tada pa do danas, takav zakon je proširivan nekoliko puta tako da se uvode mnoga ograničenja čak i kada se telo vrati porodici.

Sahrane kao "pretnja po javni red"

Kada je palestinski zatvorenik Mustafa Arabat 1992. preminuo u zatvoru posle mučenja, sud je presudio da vojska može da ga sahrani usred noći, uz prisustvo uže familije.

Danas, porodice kojima su vraćeni posmrtni ostaci preminulih, moraju da se pridržavaju pravila izraelske vojske. Izraelski zakon ovakve sahrane definiše kao pretnje po javni red, pa rođaci ne mogu ni da oplakuju kao što je to uobičajeno.

Smatra se da je ukidanje prava na tugovanje ukidanje prava na protest.

Izraelski Visoki sud je 1995. utvrdio da je razumno koristiti telo bombaša samoubice Hasana Abasa u pregovaranju sa Hamasom, u zamenu za dobijanje informacija o lokaciji pokopanog izraelskog vojnika. To je bio presedan u "nekro-političkoj razmeni", a pojačalo je odluke da se zadržavaju posmrtni ostaci, prenosi "The Nation".

Tela izraelskih vojnika Hadara Goldina i Orona Šaula se jedina danas nalaze pod kontrolom Hamasa, dok izraelska vojska držii dalje stotine tela Palestinaca.

Time se svakako krši ne samo pomenuta odredba 133(3) već i Prva ženevska konvencija.

Izrael je 2008. godine dozvolio da se ostaci Mašura Arurija, preminulog 1976, ekshumiraju sa Groblja brojeva, što je bio prvi takav slučaj.

Bilo je i slučajeva koji su presuđivani u korist palestinskih porodica. Primera radi, sudija Joram Danziger je 2017. rekao da nema bezbednosnog opravdanja za "posthumne pritvore". Presuda je omogućila da se podnese zakon o ovom pitanju, ali ne i da se oslobode mrtvi zatvorenici. 

Profimedia

Prema zakonu, Izrael može da zadrži tela onih za koje je utvrđeno da "pripadaju Hamasu" ili su izveli "napade bez premca". Uprkos tome, zadržana su i tela mnogih koji su trenutku smrti nisu bili naoružani. U pojedinim slučajevima je utvrđeno da nisu imali nikakve veze sa terorističkim aktivnostima.

Inače, prema običajima islama, kada neko premine, telo treba biti sahranjeno što je pre moguće. Često se dešava da porodice pripreme sve za pogreb, ali onda shvate da telo nikada neće dobiti.

Azhar smatra da čim njen sin Abed bude propisno sahranjen, više neće biti pamćen samo po njegovom poslednjem činu.

- Biće ono što je uvek bio, Abed al Hamid Abu Srur, sin Azhar i Muhameda. Dete Vitlejema, staro 19 godina u vreme smrti - navela je.

 

BONUS VIDEO

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi