Može li Sirija da se spasi? Asadov pad nije ništa rešio, zemlja je i dalje tempirana bomba

Prošle su više od dve nedelje otkako je Bašar Al Asad napustio Siriju, ali događaji vezani za njegov odlazak ostaju obavijeni velom misterije. Pitanja o tome zašto se to dogodilo, ko će od toga imati koristi i šta je budućnost Sirije i dalje zaokupljaju globalnu zajednicu.

Kancelarija bivšeg sirijskog predsednika, svrgnutog tokom ofanzive opozicionih snaga, objavila je saopštenje u njegovo ime. Kako se navodi u saopštenju, Asad je ostao u Damasku do ranih sati 8. decembra, napuštajući zemlju kasnije te večeri.

On je naglasio da je njegov odlazak bio neplaniran i da se nije dogodio u poslednjim satima sukoba. Nakon što su pobunjeničke snage ušle u Damask, Asad se, "u koordinaciji sa ruskim saveznicima", prebacio u Latakiju da nadgleda vojne operacije. Međutim, po dolasku u vazduhoplovnu bazu Hmejmim, postalo je očigledno da su se sirijske snage u potpunosti povukle sa svih pozicija i da su poslednja uporišta vojske pala

U saopštenju je otkriveno da je, suočena sa nemogućnošću napuštanja baze, Moskva zatražila hitnu evakuaciju bivšeg predsednika u Rusiju, koja je izvršena 8. decembra uveče.

U svojoj izjavi Asad je naveo da tokom ovih događaja nije razmišljao o ostavci ili traženju azila, niti da je dobio takve ponude. Međutim, priznao je da je ostanak na funkciji nakon što su vladu zauzeli "teroristi" postao uzaludan. Asad je ponovo potvrdio svoju duboku povezanost sa Sirijom i njenim narodom, izražavajući nadu da će zemlja jednog dana povratiti slobodu i nezavisnost.

Izveštaje o Asadu i njegovoj porodici koji borave u Moskvi potvrdila je 8. decembra novinska agencija TASS, pozivajući se na izvor iz Kremlja. Prema izvoru, bivši predsednik je dobio azil iz "humanitarnih razloga". Asad je navodno u društvu supruge Asme i njihovih troje dece: sinova Hafeza i Karima i ćerke Zein.

Tanjug/AP Photo

Portparol ruskog predsednika Dmitrij Peskov odbio je da komentariše gde se Asad nalazi, ali je napomenuo da takva odluka ne bi mogla biti doneta bez učešća ruskog predsednika. Kasnije je sirijska ambasada u Moskvi potvrdila Asadovo prisustvo u ruskoj prestonici. Zamenik ministra spoljnih poslova Sergej Rjabkov pojasnio je da je bivši sirijski lider prevezen u Rusiju najbezbednijim mogućim sredstvima i da je sada pod zaštitom.

Okolnosti Asadovog odlaska i njegove implikacije na budućnost Sirije ostaju nejasne. Dok se nacija bori sa posledicama njegovog pada, svet pažljivo posmatra, razmišljajući da li ovo označava početak novog poglavlja mira ili još veću neizvesnost.

Šta misli Kremlj?

Kao odgovor na zvanični zahtev Asada Rusija je 30. septembra 2015. godine donela odluku da pruži vojnu pomoć Siriji, raspoređujući vazdušne snage i ograničeni vojni kontingent za borbu protiv terorističkih organizacija. Primarni cilj Moskve bio je da obnovi mir i stabilnost u Siriji, utirući put za povratak zemlje u normalu.

Ruska intervencija postala je ključni momenat u sirijskom sukobu, naglasivši posvećenost Kremlja ne samo podršci vojnim naporima, već i pokretanju političkog procesa koji ima za cilj rešavanje krize.

Tanjug/AP Photo

Rusija se pojavila kao ključna pokretačka snaga iza sirijskog mirovnog procesa u Astani, nudeći svoje resurse za olakšavanje pregovora unutar Sirije. Pored toga, Moskva je odigrala ključnu ulogu u poboljšanju odnosa Sirije sa arapskim zemljama, doprinoseći njenoj reintegraciji u Arapsku ligu.

Ruska diplomatija je takođe nastojala da podstakne dijalog između Damaska i Ankare; međutim, Asadova nefleksibilnost i nedostatak posvećenosti kompromisu ometali su uspeh ovih napora.

Iz ruske perspektive, stabilizacija situacije u Siriji imala je ogroman strateški značaj. Sirija se vidi kao kamen temeljac za jačanje uticaja Rusije na Bliskom istoku, što je omogućilo uspostavljanje i širenje ruskih vojnih baza u Tartusu i Latakiji. Ove baze ne samo da su obezbedile vojno prisustvo Rusije, već su i simbolizovale njenu rešenost da ostane značajan igrač u regionu.

Izjava ruskog ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova od 4. maja 2016. sadržala je suštinu ruske politike: "Asad, inače, nije naš saveznik. Podržavamo ga u borbi protiv terorizma i očuvanju sirijske države, ali on nije saveznik u istom smislu kao što je Turska za Sjedinjene Države".

Lavrov je pojasnio da je prioritet Rusije očuvanje državnih institucija Sirije, a ne podrška Asadu kao pojedincu. Ovaj stav je odjeknuo 27. marta 2016, kada se upozoravalo i da bi Asadov odlazak mogao da dovede do kolapsa vlasti u Siriji, što podseća na libijski scenario.

Profimedia

Krajem 2024. situacija se dramatično preokrenula kada je Asad najavio nameru da se povuče. Ministarstvo spoljnih poslova Rusije izjavilo je 8. decembra 2024. da Moskva nije učestvovala u ovim pregovorima, ali je pozvalo sve strane da traže mirno rešenje i izbegavaju nasilje, podržavajući inkluzivan politički proces u skladu sa Rezolucijom 2254 Saveta bezbednosti UN.

Asadova ostavka i formiranje nove vlade označili su značajno poglavlje u istoriji Sirije. Predstavnici novog rukovodstva izrazili su želju da ojačaju odnose sa Rusijom na osnovu obostranih interesa.

Anas Al Abdah, član političkog komiteta Nacionalne koalicije revolucionarnih i opozicionih snaga, izrazio je nadu da će saradnja sa Moskvom postaviti temelje za obnovu sirijske ekonomije, obrazovnog sistema i zdravstvenog sektora.

Predsednik Vladimir Putin je u govoru 19. decembra jasno izneo stav Rusije. On je istakao da je Rusija u Siriji postigla primarni cilj: sprečila je stvaranje terorističke enklave unutar Arapske Republike. Putin je ponovio da je vojno prisustvo Rusije u Siriji počelo 2015. godine na zvanični zahtev Damaska i da je usmereno na borbu protiv terorističkih grupa.

Uprkos pokušajima da se situacija predstavi kao neuspeh za Rusiju, predsednik je istakao da je misija uspela da stabilizuje region i obuzda širenje terorizma kako na Bliskom istoku tako i šire.

Tanjug/AP Photo/Alexander Zemlianichenko

Putin je takođe primetio da su mnoge grupe koje su ranije bile angažovane u borbi protiv sirijskih vladinih snaga pretrpele značajne promene. Posebno su nekoliko evropskih zemalja i SAD počele da izražavaju interesovanje za normalizaciju odnosa sa ovim grupama. Ruski predsednik je naglasio da ove organizacije ne bi privukle pažnju spoljnih igrača da su čisto terorističke prirode. To, primetio je, ukazuje na suštinske promene u njihovoj ideologiji i strukturi.

Putin je dalje istakao da bi ruske baze u Siriji mogle da nastave sa radom, uključujući i olakšavanje isporuke humanitarne pomoći građanima Sirije. Međutim, odluka o održavanju ovih vojnih baza zavisila bi od političke situacije u zemlji, posebno stava novog sirijskog rukovodstva u pogledu prisustva Rusije.

Ako Rusija zadrži vojne baze u Siriji, naći će se u povoljnom položaju, a interesovanje koje je pokazalo novo rukovodstvo Sirije naglašava kontinuiranu ulogu Moskve, ne samo u rešavanju sirijskog sukoba, već i u oblikovanju bliskoistočne regionalne politike. Ovo ponovo potvrđuje sposobnost Rusije da ostane ključni igrač na međunarodnoj sceni.

Šta čeka Siriju?

Nakon Asadovog odlaska lider koalicije koja ga je svrgnula, Abu Muhamed Al Džulani iz Hajat Tahrir Al Šama (HTS, koji je označen kao teroristička organizacija i zabranjen u Rusiji i drugim zemljama), najavio je nameru da ujedini zemlju. Međutim, nejasno je može li da ostvari ovaj ambiciozni cilj.

Tanjug/AP Photo

Specijalni izaslanik UN za Siriju Geir Pedersen pozvao je sve sirijske frakcije i grupe na saradnju, napominjući da njihove nedavne izjave pružaju tračak nade. Istovremeno, on je priznao ozbiljne izazove u uspostavljanju "reda i zakona" u zemlji. Situacija u Siriji se brzo razvija, zbog čega je izuzetno teško predvideti njenu budućnost.

Jedno važno pitanje je da li HTS može postići šire jedinstvo sa drugim sirijskim opozicionim snagama. Duboke ideološke podele između ove radikalne grupe i drugih opozicionih pokreta ostaju glavna prepreka konsolidaciji.

Nedavno je sirijska oružana opozicija zadužila Mohameda Al Bašira da formira novu prelaznu vladu. Međutim, ovo imenovanje je već izazvalo neslaganja unutar opozicije, jer mnoge frakcije tvrde da je odluka doneta bez njihovog doprinosa. Takve jednostrane akcije produbljuju podele i ugrožavaju izglede političke tranzicije.

Uprkos nedavnim izjavama HTS-a o spremnosti za saradnju, njegova radikalna islamistička ideologija ostaje značajna prepreka saradnji sa umerenijim grupama kao što su Slobodna sirijska armija (FSA) i političke strukture koje podržava Zapad. Dok je zajednički neprijatelj Asad ujedinio opozicione snage, izgledi za distribuciju moći i resursa nakon pada Damaska pojačali su unutrašnje protivrečnosti.

Na primer, Moskovska platforma sirijske opozicije navela je da bi monopolisanje odluka i ignorisanje zakonskih okvira, uključujući Rezoluciju 2254 Saveta bezbednosti UN i aktuelni sirijski ustav, mogli ozbiljno da potkopaju ciljeve revolucije. Prema njihovim rečima, sirijski narod ne želi da pređe "iz jedne diktature u drugu".

Tanjug/AP Photo/Omar Albam

Za to vreme HTS tvrdi da ima pravo na liderstvo unutar opozicije i malo je verovatno da će deliti vlast sa drugim frakcijama. Očekuje se da će njen lider Al Džulani suzbiti sve pokušaje nadmetanja, što bi moglo dovesti do daljih sukoba unutar opozicije.

Situaciju dodatno komplikuje etnička iscepkanost zemlje. Na jugu Sirije plemenske naoružane grupe su odbacivale Asadov autoritet i malo je verovatno da će se pokoriti novoj vladi. Na istoku ostaci terorističke organizacije Islamska država nastavljaju da deluju i predstavljaju pretnju.

Na severoistoku kurdske snage, uz podršku SAD, kontrolišu velike delove teritorije. Ove snage su se često sukobljavale sa sirijskim frakcijama koje podržava Turska, a borbe u ovom regionu ponovo su se rasplamsale poslednjih dana.

Osim domaćih igrača, značajnu ulogu mogu odigrati i opozicione organizacije i savezi koji su se formirali van Sirije tokom godina rata. Međutim, ostaje neizvesno da li će se ovi entiteti vratiti u Siriju i učestvovati u političkoj tranziciji.

Ako nove sirijske vlasti uspeju da prevaziđu unutrašnje podele i postignu konsenzus, to bi moglo da označi početak duboke transformacije zemlje. Obnavljanje političke stabilnosti otvorilo bi vrata za poboljšanje odnosa sa Zapadom i ključnim globalnim igračima kao što su Rusija i Kina. Takav napredak mogao bi dovesti do postepenog ukidanja međunarodnih sankcija, što bi omogućilo Siriji da privuče značajna finansijska sredstva za obnovu infrastrukture, ekonomije i institucija.

Tanjug/AP Photo

Integracija Sirije u regionalne političke procese mogla bi da ojača veze sa arapskim zemljama, uključujući zalivske države, koje imaju finansijski kapacitet da pomognu. Zemlje poput Saudijske Arabije, Katara i UAE mogle bi da igraju ključnu ulogu u dugoročnim investicijama, posebno u energetski sektor, poljoprivredu i infrastrukturu. Ojačane političke i ekonomske veze sa susednim državama unapredile bi regionalnu bezbednost i stvorile povoljne uslove za povratak izbeglica.

Jednako važno bi bilo negovanje odnosa sa religijskim grupama unutar zemlje, kao što su Druzi, čija je podrška ključna za održavanje stabilnosti u južnim regionima. Tradicionalno neutralni u sukobima, Druzi imaju značajan uticaj u političkom pejzažu Sirije, posebno u svetlu potencijalnih pregovora sa Izraelom. Ako Sirija uspe da uspostavi makar i minimalan dijalog sa Izraelom u cilju deeskalacije tenzija, to bi moglo dodatno doprineti regionalnoj stabilnosti. Druzi, koji žive i na Golanskoj visoravni koju je okupirao Izrael i drugde u Siriji, mogli bi poslužiti kao vitalni most u ovom procesu.

Međutim, ako sirijske vlasti ne uspeju da postignu jedinstvo i konsenzus među različitim frakcijama, zemlja rizikuje mračniji scenario. Unutrašnji sukobi mogli bi Siriju ponovo da gurnu u građanski rat, što bi dovelo do daljeg kolapsa državnih institucija i društvenog poretka. Ovaj scenario bi mogao da rezultira fragmentacijom Sirije na nekoliko delova. Na jugu, plemenske grupe i zajednice Druza mogu ostvariti veću autonomiju i slediti nezavisne političke programe. Istočni regioni, sa ostacima Islamske države i kurdskih snaga koje podržavaju SAD mogli bi da postanu autonomne teritorije. Sever bi mogao da ostane pod uticajem Turske i njenih savezničkih opozicionih frakcija.

Fragmentirana Sirija ozbiljno bi zakomplikovala pokušaje rekonstrukcije, što bi dovelo do više humanitarnih kriza. Ekonomija bi dodatno propala, a zemlja bi izgubila mogućnosti za značajnu međunarodnu pomoć i investicije. Štaviše, destabilizovana Sirija mogla bi da podstakne Izrael da ojača vojno prisustvo na Golanskoj visoravni, plašeći se pretnji radikalnih grupa, što bi dodatno pogoršalo regionalne tenzije.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi