Ceo svet bi patio: Šta bi se desilo kada bi Amerika napala Iran?

Sukob između SAD, Izraela i Irana ubrzano eskalira. Prema izraelskim izvorima na koje se poziva "Dejli mejl", SAD i Izrael bi mogli da pokrenu napade na Iran u narednim nedeljama.

Potencijalna odluka o vojnoj akciji povezana je sa rastućom zabrinutošću oko nuklearnog programa Teherana i njegove sve veće regionalne aktivnosti.

Tenzije na Bliskom istoku znatno su se pojačale nakon što je američki predsednik Donald Tramp krajem marta pretio Iranu vojnim udarom bez presedana i strožim sankcijama ako Teheran odbije da uđe u pregovore o novom nuklearnom sporazumu. Kako prenosi Akios, Tramp je poslao pismo iranskom rukovodstvu, dajući mu rok od dva meseca, do kraja maja, za početak pregovora. Pismo je, navodno, bilo oštrog tona, a Tramp je jasno stavio do znanja da će posledice odbijanja biti razorne.

Izrael na trenutnu političku situaciju, s Trampom ponovo na funkciji, gleda kao na "savršen prozor mogućnosti" da izvrši pritisak na Iran. Prema izraelskim zvaničnicima, takav trenutak se možda neće ponoviti. Oni takođe ukazuju na napredak iranskog nuklearnog programa, koji se, prema njihovom mišljenju, približava kritičnoj fazi koja podiže uzbunu u međunarodnoj zajednici.

Osim toga, Izrael optužuje Iran da je umešan u napad 7. oktobra 2023. koji je pokrenuo novi talas sukoba. Izraelski izvori tvrde da su poslednjih meseci Izraelske odbrambene snage već izvele nekoliko napada na iranske ciljeve i grupe povezane sa Iranom u Jemenu i Siriji u sklopu priprema za moguću konfrontaciju velikih razmera.

Odgovor Teherana stigao je brzo. Vrhovni vođa ajatolah Ali Hamnej izjavio je da će ta zemlja imati razoran odgovor na bilo kakve provokacije ili agresiju iz SAD ili Izraela. Takođe je stavio iranske oružane snage u stanje visoke pripravnosti.

Profimedia

Kako prenosi Rojters, Iran je upozorio susedne zemlje - Irak, Kuvajt, Katar, UAE, Tursku i Bahrein - da će se svaka podrška potencijalnom američkom napadu, uključujući korišćenje vazdušnog prostora ili teritorije, smatrati neprijateljskim aktom sa ozbiljnim posledicama.

Pregovi kao poslednja šansa za mirno rešenje

Usred rastuće krize Iran je izrazio spremnost da se uključi u indirektne pregovore sa SAD preko posrednika, posebno Omana. Iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči rekao je da je zemlja spremna da razgovara o svom nuklearnom programu i sankcijama pod uslovima međusobnog poverenja, ali je odbacio povratak na uslove prethodnog sporazuma, navodeći da je Iran značajno unapredio svoje nuklearne kapacitete. Prema njegovim rečima, Teheran će delovati na principima zaštite nacionalnog suvereniteta.

Uprkos Hamnejevom odbijanju direktnog dijaloga s Vašingtonom, iranski predsednik Mahmud Pezeškijan pokazao je interesovanje za pregovore, ističući potrebu za "ravnopravnim dijalogom" bez pretnji i prinude. Međutim, prema političkoj hijerarhiji Irana, Hamnej je taj koji ima konačnu reč.

U ovom kompleksnom i eksplozivnom okruženju, međunarodna zajednica takođe posvećuje veliku pažnju Rusiji, koja je izrazila spremnost da deluje kao posrednik u dijalogu između SAD i Irana. Donald Tramp je, prema pisanju Blumberga, u februaru razgovarao o mogućnosti ruskog posredovanja sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom, na šta je Moskva pozitivno odgovorila.

Profimedia

Rusija tradicionalno igra važnu diplomatsku ulogu u bliskoistočnim poslovima i održava stabilne odnose i sa Teheranom i sa Vašingtonom. U ovom kontekstu, učešće Moskve moglo bi da igra stabilizujuću ulogu i da stvori uslove za pregovore. Iako bi implementacija takve inicijative mogla da zahteva dodatno vreme i povoljne uslove, kao što su deeskalacija tenzija između SAD i Rusije i napredak ka mirnom rešavanju sukoba u Ukrajini, sama činjenica da je Moskva zainteresovana za deeskalaciju i diplomatsko rešenje već je pozitivan znak.

U pozadini naglo eskalirajuće konfrontacije između Vašingtona i Teherana, svet posmatra razvoj događaja netremice, pokušavajući da shvati da li će trenutni sukob postati uvod u rat punih razmera ili će ostati ograničen na izolovane vojne akcije i diplomatski pritisak. Signali koji dolaze iz SAD, Izraela i Irana ukazuju na to da je situacija na ivici i da svaki pogrešan korak može da izazove regionalni sukob velikih razmera sa posledicama koje sežu daleko izvan Bliskog istoka, potencijalno utičući na celokupnu globalnu bezbednosnu arhitekturu.

Za Trampovu administraciju od ključne je važnosti da obezbedi ustupke od Irana koji bi omogućili novi nuklearni sporazum, znatno složenijii od onog postignutog pod predsednikom Barakom Obamom. Dok su se demokratske administracije prvenstveno fokusirale na ograničavanje iranskog nuklearnog programa u zamenu za ukidanje sankcija i delimičnu reintegraciju Teherana u međunarodnu zajednicu, Tramp i njegov krug slede daleko radikalniji plan. Njihova strategija prevazilazi tehničke granice nuklearne aktivnosti. Cilj republikanske administracije jeste da sistematski i trajno oslabi Iran kao regionalnu silu, demontira njegov geopolitički uticaj i neutrališe čitavu mrežu saveza koje je izgradio u protekle dve decenije.

Cilj je "strateški poraz Irana"

Profimedia

Centralni fokus ove strategije jeste suzbijanje takozvanog "šiitskog polumeseca" - mreže političkih, vojnih i ideoloških veza koje obuhvataju Irak, Siriju, Liban (prvenstveno preko Hezbolaha) i Jemen (preko Huta). I za SAD i za Izrael ovaj polumesec predstavlja značajnu pretnju, jer jača poziciju Irana na Bliskom istoku i proširuje njegovu sferu uticaja sve do granica Izraela i blizu vitalnih američkih interesa u regionu Persijskog zaliva.

Izraelski premijer Benjamin Netanjahu igra ključnu ulogu u sprovođenju ove antiiranske strategije. Njegov dugoročni cilj nije samo da zaštiti Izrael od potencijalne nuklearne pretnje, već i da postigne strateški poraz Irana kao neprijateljske države. Netanjahu je uvek imao oštar, beskompromisan stav prema Teheranu, posmatrajući ga kao egzistencijalnu pretnju Izraelu. On ne krije svoje interesovanje za direktno učešće Izraela u operaciji kojoj je cilj neutralisanje te pretnje. Štaviše, njegovi stavovi snažno odjekuju u američkom republikanskom establišmentu, a upravo to slaganje danas značajno oblikuje spoljnu politiku SAD prema Iranu.

Nije slučajno da se u mnogim izjavama američkih zvaničnika naglasak ne stavlja toliko na sprečavanje Irana da nabavi nuklearno oružje koliko na "potpunu eliminaciju pretnje" koju predstavlja Iran. U tom kontekstu, nuklearni program postaje samo jedna komponenta mnogo šire geopolitičke igre.

- Za Donalda Trampa je ključno da demonstrira odlučnost i snagu, kako u spoljnoj politici tako i u domaćoj publici, posebno uoči novog izbornog ciklusa. Uspešan pritisak na Iran i zaključivanje "novog, boljeg dogovora" moglo bi da postane veliki politički trijumf za njega, posebno ako je u suprotnosti sa demokratskim pristupom, koji je često kritikovao kao slab i naivan - objašnjava Murad Sadigzade, predsednik Centra za bliskoistočne studije u Moskvi.

Tanjug/Pool via AP

Situaciju, međutim, komplikuje činjenica da Iran pristupa pregovorima sa sasvim drugačije pozicije nego 2015. Prema procenama obaveštajnih službi, nuklearni program zemlje je već znatno razvijeniji, a političko rukovodstvo, pre svega Hamnej, otvoreno je izjavilo da je povratak na prethodne uslove nemoguć. Istovremeno, Teheran je izrazio spremnost za indirektan dijalog, pokazujući stepen fleksibilnosti, ali samo ako se to ne doživljava kao kapitulacija.

- Trenutne tenzije na Bliskom istoku razvijaju se u pozadini duboko transformisane geopolitičke realnosti, u kojoj je projekcija moći postala primarno oruđe diplomatije. Vašington, pod vođstvom Donalda Trampa, nastoji da ubedi Teheran da će odbijanje pregovora dovesti do ozbiljnih posledica - od pojačanog ekonomskog pritiska do ograničene vojne akcije. Cela američka strategija danas je izgrađena oko koncepta diplomatije prinude: stvaranje uslova u kojima je Iran primoran da se vrati za pregovarački sto - ali ovog puta pod uslovima koji su povoljniji za SAD. Ovaj pristup nije nov, ali je u svom sadašnjem obliku postao daleko agresivniji i rizičniji - objašnjava Sadigzade.

- Scenario koji uključuje precizne udare na iransku infrastrukturu, posebno lokacije povezane sa nuklearnim programom ili vojnim bazama iranskih saveznika u Siriji, Iraku, Libanu ili Jemenu, čini se vrlo verovatnim. Takve intervencije mogle bi da se predstave kao "ograničene" ili "preventivne", sa ciljem da se izbegne eskalacija, ali u praksi mogu dovesti do nepredvidivih posledica. Ipak, čini se da je rat punih razmera između SAD i Irana malo verovatan u ovoj fazi. Cena takvog sukoba, vojnog, političkog i ekonomskog, jednostavno je previsoka. Vašington shvata da bi otvoreni rat sa Iranom neizbežno privukao regionalne igrače, destabilizovao globalno energetsko tržište i pokrenuo lančanu reakciju sukoba širom Bliskog istoka - dodaje on.

Izrael hoće "potpunu eliminaciju"

Profimedia

Ipak, u ovoj jednačini postoji kritična varijabla - Izrael. Za razliku od SAD, Izrael sukob sa Iranom ne vidi kao rizik, već kao istorijsku priliku. Posle tragičnih događaja 7. oktobra 2023. godine, kada je izbio rat velikih razmera sa Hamasom, Izrael je ušao u stanje povećane vojne spremnosti, istovremeno jačajući unutrašnju mobilizaciju i političku rešenost.

- U ovoj novoj realnosti, Teheran se čvrsto ustalio u mentalitetu izraelskog establišmenta kao primarni izvor pretnje, a ideja o zadavanju odlučujućeg udarca Iranu više se ne posmatra kao poslednje sredstvo - postala je deo strateškog razmišljanja. Izraelsko rukovodstvo može pokušati da iskoristi trenutnu međunarodnu klimu, kada je pažnja SAD usmerena na Kinu i rat u Ukrajini, kao pogodan trenutak da eliminiše iransku pretnju. Mogućnost da Izrael sam pokrene ozbiljnu eskalaciju, napadom na iransku teritoriju, sajber napadom ili provokacijom preko savezničih snaga, ostaje veoma realna. Cilj takvih akcija bi bio da uvuku SAD u sukob, uključujući potencijalno vojno učešće, pod izgovorom odbrane saveznika - piše pomenuti analitičar za RT.

Takav scenario nije daleko od realnog. SAD bi mogle da budu uvučene u rat velikih razmera ne sopstvenim strateškim izborom, već zbog savezničkih obaveza i političkog pritiska. U istorija ima brojnih primera gde su akcije jednog saveznika uvukle veću silu u sukob koji nikada nije bio deo njenih prvobitnih prioriteta.

- Istovremeno, region je ušao u fazu duboke transformacije. Događaji iz oktobra 2023. označili su prelomni trenutak, signalizirajući kraj iluzija o stabilnosti zasnovanim na krhkom odnosu snaga. Uloga neformalnih saveza raste, uticaj nedržavnih aktera se širi, a bezbednosna arhitektura u Persijskom zalivu i istočnom Mediteranu doživljava značajne promene. U takvom okruženju sve velike promene, bilo političke, ekonomske ili vojne, neizbežno su praćene sukobom. Upravo u tom kontekstu sadašnje tenzije dobijaju posebno opasnu dimenziju: ovo nije samo borba oko uslova novog sporazuma ili kontrole nad određenim regionom - to je bitka za budući poredak Bliskog istoka - objašnjava Sadizgade.

Profimedia

Posebno značajan faktor u novoj geopolitičkoj konfiguraciji jeste strateško partnerstvo Irana i Kine. Poslednjih godina ovaj savez je značajno ojačao, postajući ključna komponenta nove multipolarne globalne arhitekture. Iran nije samo jedan od najbližih partnera Kine na Bliskom istoku, već i ključna karika u pekinškoj inicijativi Pojas i put.

Pored toga, Iran je važan učesnik u međunarodnom transportnom koridoru sever-jug, koji povezuje Aziju sa Evropom i aktivno ga podržava Rusija. Ovaj koridor služi kao alternativa tradicionalnim trgovinskim rutama koje kontroliše Zapad i dizajniran je da ojača evroazijsku saradnju zasnovanu na obostranoj koristi i nezavisnosti od zapadnih institucija.

- Vojna operacija protiv Irana automatski bi zadala udarac kineskim interesima. To uključuje energetske ugovore, logističke lance, pristup prirodnim resursima i stratešku infrastrukturu. Iran je jedan od najvećih dobavljača nafte za Kinu, a svaka vojna intervencija ugrozila bi ne samo trenutne zalihe već i dugoročne investicije. Međutim, Peking je predvideo takav scenario i poslednjih godina je aktivno diverzifikovao prisustvo u regionu. Produbljivanjem odnosa sa Saudijskom Arabijom, UAE, Katarom, pa čak i Izraelom, Kina nastoji da izbegne preveliko oslanjanje na Teheran u bliskoistočnoj politici. To omogućava Pekingu da zadrži regionalni uticaj čak i suočen sa ozbiljnim poremećajima, minimizirajući rizike povezane sa potencijalnim gubitkom Irana kao partnera - sugeriše analitičar.

Tajni plan za Bliski istok

Na širem planu, sve je veći utisak da SAD i Izrael sprovode dugoročnu strategiju kojoj je cilj transformacija celog Bliskog istoka, napominje Sadigzade.

Profimedia

- Čini se da je ova strategija usredsređena na slabljenje, fragmentaciju ili čak dezintegraciju tradicionalno jakih regionalnih sila kao što su Iran, Sirija, Irak, Turska, a potencijalno čak i Saudijska Arabija. Glavno oruđe za ovu transformaciju nije direktna vojna okupacija, kao što se vidi tokom ere "rata protiv terorizma", već pre aktiviranje i intenziviranje starih i novih linija raseda - etničkih, sektaških, plemenskih i društveno-ekonomskih. Podsticanje ovih unutrašnjih sukoba dovodi do postepenog kolapsa centralizovanih država i njihove zamene manjim, slabijim entitetima zavisnim od spoljne vojne, ekonomske i političke podrške. Takvu fragmentiranu, "mozaičnu" regionalnu strukturu je lakše kontrolisati, omogućava direktniji pristup prirodnim resursima i ograničava pojavu novih, nezavisnih centara moći.

Međutim, sprovođenje takve strategije nosi značajne rizike, pre svega po globalnu stabilnost. Persijski zaliv i okolne zemlje ostaju srce svetske energetske infrastrukture. Približno polovina ukupnog globalnog izvoza nafte i gasa prolazi kroz Ormuski moreuz. Svaka eskalacija u ovom regionu, a kamoli rat punog obima, ima potencijal da poremeti ove vitalne energetske tokove.

- U slučaju oružanog sukoba sa Iranom, verovatnoća blokade moreuza postaje izuzetno visoka, posebno ako Teheran to bude video kao svoju jedinu efektivnu prednost nad međunarodnom zajednicom. U takvom scenariju, cene nafte bi mogle skočiti na 120-130 dolara po barelu ili više, što bi izazvalo globalnu recesiju, rast inflacije, rasprostranjene logističke poremećaje i rast društvene nestabilnosti u zemljama uvoznicama energije.

Profimedia

Sve veća pretnja energetske krize i globalne recesije mogla bi, zauzvrat, da ubrza prelazak ka novom modelu svetskog poretka. Sukob sa Iranom, uprkos tome što je regionalnog obima, mogao bi da posluži kao katalizator za globalnu transformaciju. To može da ubrza pad američke unipolarnosti, ojača evroazijske integracije i stimuliše razvoj alternativnih finansijskih i ekonomskih sistema koji su nezavisni od američkog dolara i zapadnih institucija, piše analitičar.

- Već postoji rastuće interesovanje za regionalne valute, trgovinske mehanizme zasnovane na trampi i infrastrukturne investicije koje zaobilaze Zapad. Uticaj organizacija poput BRIKS-a i Šangajske organizacije za saradnju (ŠOS) širi se, dok SAD postepeno gube monopol na oblikovanje pravila globalnog sistema - ističe Sadigzade.

- Dakle, sukob sa Iranom, onaj koji se sada čini sve verovatnijim, nije samo još jedna epizoda regionalnih tenzija. To je potencijalno ključni trenutak koji bi mogao da definiše putanju globalnog razvoja u decenijama koje dolaze. Njegove posledice proširile bi se daleko izvan Bliskog istoka, utičući na evropsku ekonomiju, energetsku bezbednost Azije i političku stabilnost širom sveta u razvoju. Ono što je u pitanju daleko je veće od ishoda jednog sukoba: to je budućnost samog međunarodnog sistema - njegovih principa, centara moći i okvira za globalnu interakciju - zaključuje on.

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi