Decu sa Grenlanda odveli od kuće zbog surovog eksperimenta: Hteli od njih da naprave "male Dance", a uništili im živote

Šestoro domorodaca sa Grenlanda, koji su kao deca 1951. godine odvedeni u Dansku kako bi bili deo eksperimenta, traži kompenzaciju od Vlade Danske.

Inuiti, danas 70-godišnjaci, traže oko 38.000 dolara kompenzacije po osobi, a od njih 22, koliko ih je bilo u grupi, samo šestoro je i dalje živo.

Oni su odvedeni u Dansku kako bi odrastali kao "mali Danci", a mnogi od njih nisu nikada više videli svoje porodice.

Za sada, danske vlasti se nisu oglašavale o ovom pitanju, ali se prošle godine premijerka Mete Frederiksen zvanično izvinila u ime države.

- Ne možemo da promenimo ono što se dogodilo, ali možemo da priznamo odgovornost i izvinimo se onima o kojima je trebalo da brinemo, ali nismo - navela je tada.

Helena Tisen, jedna od dece iz eksperimenta, ispričala je svoju priču i istakla da im je izvinjenje mnogo značilo.

 

 

Inače, Grenland je autonomna teritorija koja pripada Danskoj i oslanja se na Kopenhagen u rukovođenju valutom, spoljnim poslovima i odbrani.

"To će trajati samo 6 meseci"

Danske vlasti su 1951. godine odlučile da bi jedan način modernizovanja Grenlanda bio da se stvori novi tip stanovnika tog ostrva.

Učitelji i sveštenici su zamoljeni da odaberu decu koja bi mogla da budu "re-obrazovana" tako što bi im se pružio "bolji život" u Danskoj, a potom bi služili kao model za poboljšanje odnosa između Grenlanda i Danske.

Mnoge porodice su bile protiv toga, ali su se određene povinovale i u maju 1951. godine zaplovio je brod "MS Disko" iz Nuka sa 22 dece.

Helen je tada imala 7 godina, a majka, koja je ostala sama sa troje dece posle muževljeve smrti, joj je poručila da je u Danskoj "kao u raju".

- Ne moraš da budeš tužna - rekla joj je.

Pri dolasku u Dansku, deca nisu imala kontakt sa svojom porodicom, teško su se sporazumevala i bila su smeštena u hraniteljske porodice.

Helen je tek 1996. godine saznala zašto je odvedena iz svog doma na ostrvu. Tada je imala 52 godine, a nikada nije imala priliku da obnovi odnos sa majkom.

 

 

Pričala je sa nekoliko ljudi koji su bili deo eksperimenta, a uvek bi govorili kako osećaju da su nešto izgubili i da im fali samopouzdanja.

- Bio je divan letnji dan kada su se u našoj kući pojavila dva Danca. Imali su i prevodioca, a moja starija sestra i ja smo pomislile: 'Šta oni rade ovde?'. Bile smo radoznale, a rečeno nam je da izađeo napolje dok oni popričaju sa našom majkom. Pitali su je da li bi me poslala u Dansku. Naučila bih da govorim danski i dobila bih dobro obrazovanje, rekli su da je to bila sjajna prilika za mene. Dvaput im je rekla 'ne', ali su nastavili da je pritiskaju i ponavljali da bi to trajalo samo šest meseci. 'Dobiće šansu da ima svetlu budućnost, zato mislimo da treba da je pustite - prisetila se Helena.

Bio je to deo velikog plana Danske, uz pomoć organizacije "Spasite decu", da poboljša životne uslove u arktičkoj koloniji. U to vreme, tuberkuloza je među lokalnim stanovništvom bila rasprostranjena, samo mali broj ljudi je govorio danski jezik, a većina se i dalje bavila lovom na foke.

Najbolji način da se domoroci modernizuju bio je da ih pretvore u Dance.

AP Photo/David Goldman, File

Surovi eksperiment

Danske vlasti su poslale telegrame sveštenicima i nastavnicima koji su imali zadatak da odaberu pametnu decu starosti od šest do deset godina. Iako mnogi roditelji to nisu želeli da učine, 21 porodica je poslala svoju decu u tuđinu.

Tri meseca ranije, Helenin otac je preminuo od tuberkuloze.

- To je veoma daleka zemlja, ali je prelepa, baš kao raj - uveravala ju je majka.

Helena se sa malim koferom u ruci uputila ka brodu.

- Sa broda sam gledala ka majci i nisam mogla da joj mašem. Bila sam previše uznemirena. Samo sam spustila ruke dole. Razmišljala sam o tome kako je mogla da me pusti. Nismo znali šta je pred nama. Sve je bilo tako nesigurno - rekla je za BBC.

- Sećam se kad sam stigla u Kopenhagen, bilo je to u zoru u velikoj luci. I pomislila sam kako je mama pogrešila jer sam videla da ima planina u Danskoj. Ali, kada smo se približili, shvatila sam da je to drveće koje je ličilo na planine. Nismo znali šta je to, ali bilo je visoko, zeleno i živo - opisala je.

Profimedia

Deca su poslata u hraniteljske porodice, ali su prvo morali leto da provedu u posebnom kampu "Fedgaarden".

- Posle smo saznali da smo zapravo bili u karantinu. Farma je bila veoma udaljena, uopšte nismo videli druge kuće. Bili smo u karantinu jer se prvi put dogodilo da je grupa dece sa Grenlanda stigla u Dansku. Bilo je strahova da prenosimo bolesti. Pitala sam se šta tu radimo i kada ćemo ići kući. Nedostajala mi je majka i tugovala sam za ocem. Nisam mogla da pojmim zašto su me poslali tako daleko - rekla je.

Dolazak malih Inuita je bio tako veličanstven projekat da je danska kraljica posetila kamp.

- Ništa nisam razumela, bila sam veoma uznemirena... Na jednoj fotografiji se može videti kako smo okupljeni oko kraljice, ali niko od nas nije bio nasmejan. Naravno da je bilo i srećnijih trenutaka kada smo išli na plažu i slično. Međutim, kad bi nas uveče poslali u krevet, plakali bismo - dodala je.

Posle boravka u kampu, deca su poslata u različite porodice širom zemlje. U decembru 1951. godine je danski nedeljnik objavio tekst na dve strane u kome je proglašeno uspeh eksperimenta.

- Način života u Danskoj je toliko različit od onoga na šta su navikli, ali njihova sposobnost privikavanja je neverovatna. Nesporazumi, prouzrokovani njihovom reakcijom na civilizaciju, veoma su retki.

 

 

Deca sa Grenlanda već veoma dobro govore danski, ali kada su srećni ili besni, iz njihovih usta krene bujica grenlandskih izraza.

Helen nikada ništa ne govori svojim hraniteljima, a odgovara samo klimanjem glave ili odmahivanjem. Ali, srećna je kada ćaska sa sestrom iz hraniteljske porodice koja je uči kako da plete - pisalo je, između ostalog, u tom izveštaju.

Pošto je Helena u karantinu dobila ekcem odlučeno je da će živeti sa doktorom. Kako bi joj tretirao kožu, pokrivao je njene laktove i pete crnom mašću i zabranjivao joj da ulazi u dnevnu sobu kako ne bi uništila nameštaj.

- Nisam se osećala dobrodošlom u toj porodici, osećala sam se kao stranac. Majka je imala mentalnih problema i uvek je ležala u krevetu. Odraslima nisam verovala jer su me poslali u Dansku. Kad god bi mi nešto rekli, samo bih klimnula glavom. Nisam želela da im odgovaram - istakla je.

Posle nekoliko meseci, ekcem joj se povukao i tada je odvedena u drugu porodicu.

- Oni su bili poput bajke u odnosu na prvu porodicu. Bili su veoma srdačni ljudi - navela je.

Sledeće godine, 16 od 22 dece, uključujući i Helenu, poslato je natrag na Grenland. Preostalo šestoro dece usvojile su danske porodice.

- Kada je brod pristao u Nuk, stegla sam moj kofer i potrčala u majčin zagrljaj. Pričale smo o svemu što sam videla, ali nije odgovarala. Gledala sam je zbunjeno. Posle nekog vremena, progovorila je, ali je nisam razumela. Nijednu reč. Pomislila sam kako je to užasno, ne mogu više da komuniciram sa majkom - pričale smo dva različita jezika - otkrila je Helena.

 

 

U međuvremenu, Danski Crveni krst je u Nuku izgradio jedan dom za decu. Kako su im rekli, posle boravka u Danskoj, Helena i ostali iz grupe, ne bi trebalo da borave sa svojim porodicama u "gorim uslovima", već u tom domu.

Njihova "nova majka" je bila direktorka doma.

- Potapšala me je po ramenu i rekla mi da se ukrcam u autobus jer idem u sirotište. Mislila sam da ću ići kod majke, zašto su me slali u dom? Niko nije odgovarao na pitanja. Ušla sam u autobus i od suza nisam videla grad - rekla je.

Iako su konačno bili kod kuće, deci su naložili da ne govore svojim inuitskim jezikom.

- Želeli smo ponovo da naučimo naš jezik sa Grenlanda jer je većina osoblja u domu bila sa ostrva, a slabo su znali danski. Međutim, kada bi se pojavio danski nadređeni, rekao bi: 'Šta to radite? Ova deca treba da se obrazuju i da napreduju u danskom društvu. Ubuduće samo na danskom komunicirajte' - prisetila se Helena.

Nikada više nije mogla da obnovi vezu sa majkom.

- Bila sam veoma ogorčena što me je poslala i besna što me je pustila, i ne samo to - da me je pustila sa boravim u domu iako smo živeli u istom gradu. 

Profimedia

To je bilo vreme kada je Grenland bio danska kolonija. A kolonijalni gospodari, a bili su gospodari u najgorem smislu te reči, kontrolisali su sve i nisi mogao da protivurečiš Dancu. Uopšte se nije preispitivalo ono što su govorili - rekla je Helena koja je istakla da je celo iskustvo imalo dugoročne posledice.

- Tokom života, nikad nisam mogla da razumem zašto sam često bila tužna i sklona plakanju. Kada sam prvi put upoznala muža Ovea 1967. godine, skoro da je odustao od mene jer sam stalno plakala - objasnila je.

Konačno saznala istinu

Tek je u 52. godini saznala zašto je bila odvedena od majke.

Objašnjenje nije dobila od danskih vlasti već od spisateljice koja je otkrila zbirku dokumenata u Danskom nacionalnom arhivu.

- Pozvala me je i rekla: 'Da li sedite? Bili ste deo eksperimenta'. Tada sam sela na pod i samo počela da jecam - rekla je.

U retkim prilikama, Helena bi se sastajala sa drugima koji su bili deo eksperimenta, mada ih je ostalo samo šestoro.

- Svi smo osećali da je to bilo pogrešno - navela je.

Iako je trebalo da posluže kao model kulturnih promena na Grenlandu, deca su završila kao mala, marginalizovana grupa, bez korena, koja je bila na periferiji sopstvenog društva. Pojedini su se odali alkoholu ili su mladi umrli.

- Neki su postali beskućnici, a neki su se jednostavno slomili. Izgubili su svoj identitet i mogućnost da govore svojim jezikom, a sa tim su izgubili i svrhu postojanja - objasnila je Helena.

 

 

Od Crvenog krsta je 1998. godine dobila pismo u kome navode da žale zbog svoje uloge u eksperimentu.

Konačno, organizacija "Spasimo decu" se izvinila 2009. godine. Međutim, interna istraga je pokazala da su pojedini dokumenti, koji su detaljno opisivali umešanost organizacije, nestajali tokom godina, a "Spasimo decu" priznaje da su mnogi verovatno uništeni.

Vlasti Grenlanda su 2010. godine pozvale Vladu Danske da se izvini.

Uprkos svemu, Helena kaže da je bilo i nekih pozitivnih stvari.

- Iako sam se zaklela da se nikada neću udati za Danca zato što sam bila ljuta na kolonijalnu silu, udala sam se za Danca. Zajedno sa njim i našom decom srećno živim u Danskoj. Počela sam tečno da govorim danski, stekla sam diplomu i započela karijeru - kazala je.

Tisenova je počela da se bavi brigom o deci i postala je direktorka kluba za vannastavne aktivnosti. Danas, kao penzionerka živi na jugu Danske.

- Ipak, i dalje je sve za mene nepoznanica i još sam ogorčena. Biće tako sve dok ne umrem - zaključila je.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi