Ljiljana za 24sedam o Kaporovom životu: Imao je opciju da postane Moma ili da bude sa druge strane zakona

26.10.2021

18:00

Povod za razgovor sa Ljiljanom je izložba "Najlepše priče" u Domu vojske, koja traje do 1. novembra, a na kojoj su predstavljene slike koje do sada nisu nigde izlagane i pripadaju privatnim kolekcijama

Ljiljana za 24sedam o Kaporovom životu: Imao je opciju da postane Moma ili da bude sa druge strane zakona

Ljiljana Kapor, supruga Mome Kapora foto Katarina Mihajlovic 0710 2021 (3) - Copyright 24sedam/Katarina Mihajlović

Priča je najvažnija, a da biste verovali u nju to mora da vam se dogodi. Zbog toga je on bio vrstan slušalac i imao je dečju radoznalost, sa svakim je razgovarao, sve ga je interesovalo, a sve to što bi upio kasnije je premošćavao u roman.

Ljiljana Kapor, nekada manekenka, a po obrazovanju istoričarka umetnosti, ovim rečima je opisala Momu, slikara, pisca i ljubav njenog života.

Slike Mome Kapora građani imaju prilike da vide do 1. novembra u Velikoj galeriji Doma vojske. Kako je došlo do toga da organizujete izložbu "Najlepše priče"?

Ovo je već peta izložba koja se održava u Domu vojske. Svaki put se trudim da nešto novo približim publici, jer imajući iskustva, još iz Mominog života, on je bio poznatiji kao pisac i crtač nego kao slikar. Razlog tome je mali broj izložbi u Beogradu, ali i u Jugoslaviji. Moma je najviše izlagao u inostranstvu. Izložba "Najlepše priče" je drugačija po tome što su svih 35 slika ulja na platnu. One potiču iz privatnih kolekcija, ali najzastupljenije su one iz kolekcije Miloša Petkovića, koje publika nije imala prilike da vidi do sada. Izložba je interesantna i po tome što sam izmestila nameštaj iz naše kuće, stoga ona dobija intimnost i energiju koja izbija iz svih ovih predmeta koji su deo našeg doma. Ljudi to vole, jer na nekin način ulaze u privatan život umetnika.

Koja Momina slika vam je omiljena?

Omiljen mi je portret našeg psa Arčija i mene u prirodnoj veličini. Ova slika se nalazi u našoj kući, a Moma ju je naslikao devedesetih godina. Voleo je mene, pa je voleo i da me slika. A kada je reč o slikama koje su izložene, jedna od najdražih mi je "Anđeo", jer on predstavlja čuvara - ja sam bila njegova, a on moj, i dalje je.

Kako biste opisali njegovo slikanje, a kako njegovo pisanje?

To su dve umetnosti, kada je pisao nije slikao, i obrnuto, jer kako je i sam govorio, to je kao kada fen uključite sa 120 na 220. Tako da su to, kao dve umetnosti, i dva tipa života. Kada završi roman, skloni pisaću mašinu na kojoj je kucao sa dva prsta, i onda se vrati slikanju. U međuvremenu je pisao kolumne i ilustrovao svoje knjige i tekstove, ali i knjige svojih kolega.

On je radio i kada nije radio. Priča je najvažnija, a da biste verovali u nju to mora da vam se dogodi. Zbog toga je on bio vrstan slušalac i imao je dečju radoznalost, sa svakim je razgovarao, sve ga je interesovalo, a sve to što bi upio kasnije je premošćavao u roman. Neverovatno je pamtio, sve do detalja. To je jedan neverovatan božji dar. Njegova dela su napravljena od sitnica, od suštine, i to su ta radoznalost i interesovanje.

Kada je prvi put kročio na Adu, šta ga je privuklo tom životu na reci, što mu je i bila inspiracija da napiše istoimeni roman?

Njega je Zuko Džumhur odveo prvi put na Adu, kakvu mi danas ne poznajemo. To je nekada bilo ostrvo na kojem je postojao tek poneki splav ili kafana. Ada, ali i sama reka njemu su davali neki smisao, mir, i tamo je vrlo često pisao, a kasnije, kada je počeo da gubi vid, i iščitavao i dorađivao roman sa svojim saradnikom. Tamo je provodio vreme sa svojom radoznalošću i svim onim što ga čini takvim kakav je i bio - neverovatan. Napisao je roman o raznim ljudima i stvarima koje ih vezuju za Adu. Voleo je da ide u jednu kafanicu koja se zvala "Moma", po vlasniku, a koja se nalazila na samom početku Ade. Tamo je ručao, popio po koju čašu vina, pisao, i kupao se, a najviše smo voleli čamcem da odemo do Ostružnice, isključimo motor, "curimo" i skačemo sa čamca.

Kada je Moma počeo da se bavi slikanjem i ko su mu bili uzori?

Počeo je da slika sa šest godina. Majka mu je poginula za vreme rata, kada je imao četiri godine. Tada je počeo da živi sa svojom bakom, a u toj kući gde je odrastao u Sarajevu na drugom spratu živela je jedna učiteljica, Sara Semiz, koja mu je i kupila prve boje i tada je on počeo da slika. Mislim da je to božji dar. Omiljeni slikari bili su mu Leonardo da Vinči, Klimt, Šile i Roden, što i može da se vidi u njegovim slikama.

Novinarstvom je počeo da se bavi sa 16 godina, prvo u Sarajevu, a zatim i u Beogradu, kada je počeo da piše za razne časopise, poput NIN-a, "Politike" i "Jatove revije".

Kako je njegovo teško detinjstvo - rani gubitak majke, odrastanje uz baku, prelazak u Beogradu - imalo uticaj na njegov rad i stvaralaštvo?

Moma je o tome pričao u njegovom romanu "Sarajevska trilogija". Posle boravka na Hilandaru, prvi put je u javnosti govorio, odnosno napisao, šta se dogodilo sa njegovom majkom, kako se oprostio sa Sarajevom i kako je došao u Beograd. Da li je sve to uticalo na njega, sigurno da jeste, jer s takvom jednom antičkom tragedijom imao je opciju ili da postane Moma ili da bude sa druge stane zakona. "Hronika izgubljenog grada" upravo govori o tome. Međutim, njegovo detinjstvo nije imalo uticaj na njegove slike, jer su motivi drugačiji i raznovrsni.

Koje književnike je Kapor voleo da čita i koji njegov roman mu je bio omiljeni?

Tri najvažnija književnika za njega bili su Čehov, Andrić i Selindžer. Najviše je voleo da čita rusku i američku književnost. Kada je reč o knjigama o istoriji umetnosti, njih nije bilo potrebe da čita, jer je sve znao, ne znam kako! Takođe, voleo je da čita biografske knjige. Bio je takav čovek da ste sa njim na istom nivou mogli da pričate o muzici, arhitekturi, kulinarstvu...

Omiljeni roman bio mu je definitivno "Sarajevska trilogija", ali i "Zelena čoja Montenegra", jer govori o Omer-paši Sarhošu i njegovom bliskom prijatelju Zuki Džumhuru, koji mu je na neki način bio i guru i uveo ga u čitav taj svet.

Gde ste voleli da provodite zajedničko vreme u Beogradu?

U Klubu književnika, definitivno. To mesto nam je bilo kao produženi boravak (smeh). Tačno ste znali koga ćete da zateknete u Klubu, znalo se ko gde sedi i u svakom trenutku u toku dana tamo je bio neko koga znate. Klub je istorijsko mesto koje su činili ljudi koji su tu dolazili. Pored toga, najviše vremena smo provodili i u jednoj konobi na Vračaru. Takođe, kada smo jedno vreme živeli na Bulevaru kralja Aleksandra, voleli smo da sedimo u "Taboru", gde smo postali veliki prijatelji sa vlasnicima, Jovanom i Dušanom.

Čime je voleo da se zanima u slobodno vreme?

Obožavao je da kuva, a omiljeno jelo mu je bio pasulj. Pošto nam je jedno vreme kuhinja bila povezana sa ateljeom, šalio se kako naslika nešto dok skuva. Obožavao je da kuva stara jela u kojima je uglavnom pronalazio ukuse detinjstva.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi

Izvor: Ljubica Stanković