Od vuče kofera po pesku do pijanih Engleza i ludog motoriste: Šta sve može da ti se desi na letovanju ili kako sam prošao kao bos po trnju?

Godišnji odmor i odlazak na more verovatno je jedini trenutak koji u Srbiji ljudi vole više čak i od sveže pečene prasetine na proslavama. Više čak i od jagnjetine pod sačem ili "ladne" rakije i piva po najvećoj vrućini.

Nema toga na šta bi većina nas pristala u zamenu za to da brčnemo nožne prstiće u slanom grčkom moru i osunčamo "šlaufčić" što smo ga nabacili tokom duge i "mrsne" zime. Tako i autor ovog teksta teške volje priznaje da se ne razlikuje od većine što se toga tiče. 

Naravno, godišnji odmor je u Srbiji posebna vrsta svetkovine. Ona koja se čeka čitave godine, o kojoj maštate svakog dana kao o sedmici na lotou i na kraju potrčite ka njoj kao da se nikad više ponoviti neće.

E u tom duhu sam i ja krenuo na odmor ove godine u daleku Kefaloniju. Za koju će se ispostaviti da je nikad dalja, bolje da sam na Mars krenuo.

Prvi loš znak

I tako je svanuo taj dan, 30. maj, kada ću konačno krenuti na more. Sreća, sreća, radost!

Doduše, sam početak nije mnogo obećavao. Umesto da krenemo sa glavne autobuske stanice u Beogradu, agencija nam je javila da se kreće ispred (bolje reći ispod) Kuće cveća. Iskreno, voleo bih da upoznam genija kojem je prvo palo na pamet da parkira autobus za Grčku baš ispred Titovog groba. Jer sigurno nije ni slutio da će ova "grobljanska" lokacija postati apsolutni hit među turističkim agencijama. 

Koga Joža nije pozdravio na putu ka Solunu, taj u Grčkoj ko da nije ni bio! 

Al dobro, sreća da onaj genijalac nije smislio neko drugo groblje za polaznu tačku na letovanje inače bi sada kretali sa Lešća i Orlovače kakve smo sreće...

24sedam/Katarina Mihajlović

I tako, prepunih kofera i sa puno očekivanja supruga i ja krenusmo na put. I taman se spustismo ispred zgrade, kad odjednom poče da pada kiša ko luda. 

- Ne, ne sve je to ok. Biće mi mokre ove platnene patike i garderoba sve dok ne stignem u Grčku, al naučio sam nešto. Bez čizama više na more ne idem! - promrmljah u sebi.

Naravno, kada padne kiša u Beogradu taksija nema ni za lek pa sakrih suprugu pod neku strehu, a ja junački stadoh na ulicu da skočim na prvog koji naiđe. Srećom, bilo je dovoljno samo ruku da dignem...

Usput nazvah ženu koja nam je bila vodič, a koju sam nazvao voditeljka, i obavestih da kasnimo i da nas sačekaju. 

- Ništa ne brinite, niste jedini - reče ona kratko. 

Ipak, stigosmo čak dva minuta pre vremena pa se na brzinu smestismo u "dabl deker", na gornji sprat. 

Od Beograda do Grčke maltene bez vode

Usput, opalih jedno tri puta glavom u plafon autobusa jer je bio toliko nizak da bi se i Kinezi zabrinuli. Ali ništa ne brinite, nisam bio jedini. I neke bakute, posle saznah da su iz Srema čak stigle, pošteno se izudaraše dok su ponameštale sve one silne torbe sa sendvičima i čipsom u ladice iznad sedišta. Nikad manje ladice, čisto da pomenem.

Profimedia

Sedosmo, krenusmo i ponosno rekoh ženi:"Bubi, idemo u Grčku". Entuzijazam me udari u glavu, ko smrdibuba u prozor. 

Put je bio manje-više ok. Nikome nije jasno zašto smo stajali u motelu u Leskovcu, umesto u Predajanima, ali niko se nešto nije ni bunio. 

Ipak, one dve flaše vode što smo poneli već su bile pri kraju pa htedosmo da kupimo jednu za rezervu. U blizini motela bio je samo jedan metalni kontejner, "konzervirana" trafika - model "buvljak devedesetih".

U kome je sedela devojka koja dočekuje autobuse. 

Ne, nije to naziv romana nego je stvarno nesrećnica čekala da dođe neki autobus pa da otvori ovu baraka-trafiku. 

A u "trafici" samo voda od pola litre, energetsko piće, gazirane limenke i grickalice. Ponuda nije bila neka, ali su cene bile restoranske. Ustvari, više hotelske sa pet zvezdica. Zadrhta mi ruka dok sam joj davao onu hiljadarku za dve flašice vode i malo grickalica, al se setih narodne pesme i kako je Marko pokidao Turke i uzeo im sve pare što su maznuli od naroda. Pa, rekoh, doćiće i vama neki Marko!

Profimedia

Vrlo lako pređosmo makedonsku granicu i stadosmo na jednoj pumpi. Izađoh da protegnem noge i kupim vodu i kafu. 

Pa, kafu su posluživali. Ali je zato radnja sa hranom i pićem bila zatvorena "zbog preseka stanja". A ja sam se presekao čitav! 

Jer ostala nam je još jedna flašica vode, a ko zna šta nas čeka u Grčkoj. Srećom, na sledećem stajalištu sve je bilo ok pa kupih dve velike flaše vode i odahnuh.

Čekali 4 sata trajekt

Ostatak puta nije bio tako zanimljiv do momenta dok voditeljka nije dreknula u onaj mikrofon u trenutku dok je čitav autobus spavao. Onako krmeljivima nam saopšti da smo sve granice prešli bez problema (kao da mi nismo bili tamo!) i da na destinaciju stižemo oko 9 časova ujutru, a da trajekt imamo četiri sata kasnije! 

I da ćemo morati da izbacimo sve stvari iz busa, uđemo u trajekt peške a onda će nas na Kefaloniji dočekati drugi autobus i razvesti po vilama!

- Pa jeste li vi normalni? Što nam niste rekli? Sram vas bilo! - zakuka jedna od dve žene iza mene, za koje posle saznah da rade u sudu a da je jednom muž advokat. 

Profimedia

A onda svi krenuše u glas da se bune. I ja, naravno! Mislim, da se ne izdvajam iz mase!

Neki od putnika upitaše voditeljku zbog čega nisu planirali put kako treba i što su nas doveli četiri sata pre trajekta na destinaciju. A ona objasni da su mislili da će zadržavanja na granicama biti po dva sata, pa zato.

- Pa bre, jeste normalni vi malo? Bar malo? Krenuli smo u predsezoni, prvi polazak za Kefaloniju a vi očekujete gužve na granici?!? - upita jedan putnik. 

U toj galami putnika saznasmo i da autobus dele putnici tri agencije, a da je samo jedna obavestila putnike mejlom kako će teći put ali tek kada su sve platili.

Ali uzaludno je bilo to naše busanje, jer hteli ili ne, nije nam ostalo ništa nego da čekamo. I tako nas, ko siročiće, izbaciše u nekom gradu čijeg se imena i ne sećam. Sa sve koferima.

A da stvar bude gora, autobus nije smeo čak da priđe do luke nego smo one kofere vukli po obali do prvih kafića gde se neki smestismo, a neki nastaviše da bazaju po gradu. 

Posle 16 sati puta i 4 sata čekanja dođe trajekt, kojim smo se još tri sata gegali do Kefalonije. Kasnije sam video da smo mogli da stignemo na trajket u drugom gradu i ne čekamo ovoliko, ali bi morali da idemo nekim auto-putem gde se plaća putarina pa je agencija htela da uštedi nešto malo para.

Sklepani nameštaj

Na kraju posle tačno 24 sata, odnosno 25 ako računate onih sat po grčkom vremenu, uđosmo u apartman u gradu Lasi. Nakon brzog raspakivanja i tuširanja, zaleteh se u krevet. A onda udarih o pod! 

Doduše o pod kreveta. Jer je dušek bio toliko tanak i loš da sam federe bukvalno nameštao prstima. Da je sunđer bio milimetar tanji, verovatno bi se osećao ko oni fakiri na ekserima. Poslednjim atomom snage ustadoh da vidim šta je ispod dušeka, a onda se zapanjih kada sam video da umesto krevetnih letvica na podu kreveta se nalaze daske različitih širina, prikovane običnim ekserima. Shvatih da je krevet "sklepan" od nekog starog kreveta kome je vlasnik zakucao par letava čisto da "drži vodu dok majstori odu".

Profimedia

A onda malo bolje pogledah nameštaj i shvatih da je sve bilo pomalo ofucano i načeto. Nije da sam očekivao hotel, ali ne baš ni nešto sklepano. Toliko sam puta bio u Grčkoj i nikada mi se nije desilo da budem u apartmanu sa ofucanim nameštajem, koji je iskrzan ili sklepan. Al šta je tu je.

Svejedno, zaspao sam od umora skoro odmah. Ali posle par sati sna, mene i suprugu probudi sirena kamiona ispod prozora! 

Ludak na motoru

Kada smo birali ovaj smeštaj u opisu je bilo da je "u centru", "blizu plaže", "sve blizu", "pogled na more". 

I stvarno, pogled na more je bio. Ali pre njega ispod terase smo imali, bukvalno, magistralu preko koje su po čitav dan prolazili autobusi, kamioni, motori i automobili. Od sedam ujutru pa do jedan noću.

Al život u velikom gradu već me je naučio na zvuke motora pa mi to nije toliko smetalo, sem rano ujutru ako bi neko zatrubio.

Inače, Lasi je mesto u koje dolazi mnogo stranaca a naročito Nemaca i Engleza. Ovi drugi su svim drugim turistima, ali i samim Grcima, poznati po tome da urlaju noću kada se pijani vraćaju ka apartmanima. Pa se to desilo i nama prvo veče, kada je grupa Engleza u dva noću htela da kupi vajpove u radnji ispred vile. Naravno, radnja nije radila a pijani Britanac je urlao i dozivao gospođu koja tamo radi da mu otvori. A onda su odlučili da izbleje još jedno dva sata, dok neko nije došao kolima da ih pokupi.

Ipak, to nije bilo ništa u odnosu na ono što će nam se dešavati do kraja letovanja svake noći!

Naime, u blizini vile bio je restoran u kome su radili neki mladi konobari od kojih je jedan imao izuzetno bučan motor. Svake noći, tačno u dva sata, on bi u punoj brzini prozujao ulicom gde smo bili smešteni ali bi "turirao" motor toliko da smo nekoliko puta bukvalno skočili iz kreveta! 

Od treće večeri, pa do kraja letovanja više nisam ni spavao dok on ne prođe jer nije bilo svrhe.

Inače, tri dana uopšte nismo išli na plažu jer smo bili toliko umorni da nam je jedino prijalo da se šetamo predveče i idemo negde na piće ili večeru.

Udarila me sunčanica

Četvrtog dana odlučismo da odemo na plažu i proverimo da li je stvarno tako blizu kao što je pisalo na sajtu agencije. Od šest plaža koliko postoji u Lasiju, ali bukvalno ni jedna nam nije bila blizu! Istina, nije da smo hodali kilometrima ali 15-20 minuta hoda smo imali do svake. Tako da priče o 200 metara do plaže padoše u vodu.

Profimedia

Ipak, na plažu smo išli kao i na dve ekskurzije koje su nam bukvalno "spasile" letovanje jer da nismo otišli verovatno bi broj negativnih utisaka prevladao.

Tek, dva dana pred kraj puta uspeo sam da dobijem i sunčanicu prvi put u životu. Iako sam mislio da to nije ništa, mislio sam da neću biti u stanju da se vratim za Beograd i da ću zaglaviti u bolnicu.

Mučnina, bolovi u glavi, temperatura i nedostatak apetita mučili su me skoro dva dana.

Nakon čitave noći koju sam proveo delom pod tušem, a delom prekriven hladnim oblogama, nekako sam ujutru uspeo da malo dođem sebi. Ali moje letovanje se završilo tu jer više nisam smeo da idem na plažu kako bih se sredio do povratka za Beograd.

I tako, putovanje koje je počelo loše otprilike se tako i završilo. Ipak, ne mogu reći da nisam napravio lepe uspomene na Kefaloniji ali i naučio neke stvari za čitav život. 

Sve u svemu, može se reći da čak i loš put u Grčku je bolji nego nikakav! 

BONUS VIDEO

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi