I da sve puca u mojim grudima, nikad ne bih odustala: Rada se bori za život, a i dalje se brine o ćerkama sa smetnjama u razvoju (VIDEO)

I da sve puca u mojim grudima, nikad ne bih odustala - ova rečenica najbolje opisuje našu sagovornicu Radomirku Radu Božinovski (75), večitog borca, koju život nije mazio. Rada je majka Snežani (54) i Sanji (52), koje su rođene sa smetnjama u razvoju. Njih tri su jedna drugoj sve - i podrška i oslonac u najtežim životnim trenucima.

Ovu priču smo uradili u njihovom porodičnom domu koji se nalazi na Novom Beogradu. Veoma srećne i ponosne što su njih tri heroine ove priče - dočekale su nas sa osmesima. Njihov dom odiše neizmernom ljubavlju, toplinom, bezbrižnošću, ali i brojnim uspomenama.

Radin suprug Kira, a Snežanin i Sanjin otac, preminuo je pre nekoliko godina. Radio je kao građevinac i veoma često bio van zemlje zbog prirode posla. Rada kaže da se njen suprug nikada nije pomirio s tim što su njihova deca kasnila u razvoju u odnosu na vršnjake. Bilo ga je sramota da to prizna i o tome nikada nije želeo da priča. Podršku porodice i okoline, kako kaže, nije imala.

24sedam/Nenad Vujanović

U mladosti se borila sa karcinomom. Izborila se sa 13 hemioterapija i zračenjima. Uz karcinom su je, s vremenom, zadesili i mnogobrojni zdravstveni problemi - preživela je tri infarkta. Posle nekoliko godina, opet vodi jednu od najvažnijih životnih bitaka - da ponovo pobedi ovu opaku bolest.

Osim toga, Rada vodi još jednu životnu borbu.

Sve vreme je muči jedno: kakva će sudbina čekati Snežanu i Sanju posle nje. Čitav život su provele bezbrižno uz majku, u svom porodičnom stanu gde osećaju sigurnost i čvrstu zaštitu od surove svakodnevnice.

24sedam/Nenad Vujanović

Na pitanje kako vidi budućnost ćerki kada više ne bude mogla da se brine o njima, Rada rešenje vidi u malim porodičnim zajednicama, odnosno u stanovanju uz podršku.

-  Od 1988. godine gurala sam projekat malih porodičnih zajednica, jer sam razmišljala o tome šta posle. Bilo bi dobro da deca koja idu u dnevni boravak u prepodnevnim satima, u poslepodnevnim budu u svojim stanovima. Ja imam ovaj stan. Moja ideja je da one idu u dnevni boravak, kao što idu, i da popodne budu u svom stanu uz nečiji nadzor. Ovaj stan je dovoljno veliki da može u njemu da živi sigurno još dvoje, a tu pre svega mislim na njihove vršnjake, jer nemaju svi roditelji nepokretnost. Ako uzmemo u obzir da deca imaju penzije od roditelja, i ako bi ovde, na primer, živelo četvoro dece sa roditeljskim penzijama, to državu ne bi mnogo koštalo. One imaju ovaj stan i imale bi novac od penzija za plaćanje komunalija. Od tog novca bi mogle da plate osobu koja bi bila uz njih u periodu od 16 časova, kada dolaze iz dnevnog boravka, do ujutru do sedam, kada ponovo idu u boravak. Međutim, ova ideja nije zakonski regulisana kod nas - objašnjava Rada.

24sedam/Nenad Vujanović

Snežana i Sanja su nam ispričale šta bi radile i gde bi volele da budu ako bi se jednog dana odvojile od majke.

- Ja bih volela da čuvam decu. Takođe, volela bih da masiram ljude i da imam svoj salon u kom bih to radila. Meni bi to prijalo - rekla nam je Snežana.

Sanja bi volela da bude na selu.

- Volela bih da idem na selo, ali i na planinu i more. Na selu bih hranila životinje - kokoške, krave, svinje i ovce - priča Sanja.

24sedam/Nenad Vujanović

Dok razgovaramo, na zidovima oko nas su brojne uramljene fotografije, svedoci Snežaninog i Sanjinog detinjstva, brojni srećni trenuci poput uspomena sa putovanja...

U stanu živi i mačka Mima, koja je ravnopravni član njihove porodice, a koju je Rada pronašla neuhranjenu, ali i povređenu na ulici, i otvorila joj vrata svog toplog doma, kada se sve zatvaralo zbog pandemije koronavirusa.

Privatna arhiva / Rada Božinovski

Nikada nisu bile zaposlene

- Snežanu i Sanju sam dosta toga naučila. Znaju da pletu, heklaju... Znaju sve oko ručnih radova da rade. Od obdaništa sam ih naučila da se same obuku i okupaju. Stajala sam pored kade i učila ih. Sada su mi velika pomoć u pripremi ručka. Brižne su oko male dece i vole da pomažu drugima. Naučila sam ih osnovnim stvarima jer sam videla da mnogo toga ne mogu same da rade - kaže Rada i dodaje:

24sedam/Nenad Vujanović

- Dosta se forsira zapošljavanje invalida, što je u redu za one koji su intelektualno očuvani. Neki od njih su završili srednje škole, fakultete, njih i treba zapošljavati. Međutim, šta sa onima koji to ne mogu? Populacija mentalno nedovoljno razvijenih je najbrojnija, a u nju spadaju Snežana i Sanja. Nemamo ni dovoljno boravaka za njih i mislim da bi povodom ovog pitanja Grad Beograd trebalo da se uključi.

Sećanje na odlaske u školu

Snežana i Sanja su prvo upisane u redovnu školu. Međutim, ispisane su, i od 1977. do 1988. godine pohađale su specijalnu školu. Nisu išle u srednju školu.

24sedam/Nenad Vujanović

- Videla sam da je Snežani veoma teško išlo pisanje. Ipak, upisala sam je prvo u redovnu školu. Imala je izuzetno dobru nastavnicu. Ta nastavnica je sa njom radila za vreme odmora. Ni Snežana, a ni Sanja nisu naučile da čitaju i pišu, što je svim stručnjacima koji su radili sa njima ostala enigma. I to je lično za mene neuspeh. Kada sam uvidela da im škola teško ide, nakon dva meseca, otišla sam u specijalnu školu "Boško Buha" i razgovarala sa direktorom. Bio je veoma začuđen da jedna majka traži da se dete ispiše iz redovne i upiše u specijalnu školu, što je u to vreme bilo neshvatljivo. Snežanu sam odmah prebacila.

"Profesor nije imao razumevanja"

24sedam/Nenad Vujanović

- U Sanju sam imala više nade, mislila sam da će moći da završi redovnu školu. Tu sam naišla na profesora koji nije imao razumevanja za nju. Zamolila sam ga da joj svakog dana napiše po dva slova koja su učili da bih sa njom radila kod kuće. Međutim, on mi je tada rekao da nema vremena, jer je imao 35 dece u razredu. Posle nekog vremena sam i nju prebacila u specijalnu školu - objašnjava Rada.

- One nisu rekle da trpe nasilje u školi. Međutim, saznala sam. Išla sam kod roditelja te devojčice koja ih je maltretirala. Posle mog razgovora sa njima, to se više nikada nije dešavalo. U specijalnoj školi je u to vreme najviše bilo dece romske populacije. Bilo mi je važno da pričam sa roditeljima. Nije važno da li smo pismeni ili nepismeni, koje smo boje kože... Ne smemo da pravimo razlike. Gledajmo čoveka kao čoveka. I moram reći da sam od tada imala odličnu saradnju sa roditeljima dece romske populacije - kaže Rada.

Od škole do dnevnog boravka

Kada su završile osmogodišnju školu, Snežana i Sanja su 1990. godine prešle u "Šekspirovu" - dnevni boravak. Već 34 godine odlaze u boravak. Sada su u dnevnom boravku "Sunce", a osim boravka, pohađaju i radionice u Udruženju za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama Novi Beograd koje vodi njihova mama Rada.

Radina borba traje više od pedeset godina. Ova hrabra žena je mnogo neprospavanih noći provela sama razmišljajući o tome šta će biti sa njenim ćerkama kada više nje ne bude. I pored svih muka i nedaća koje su je zadesile nikada neće odustati. Borba heroine se nastavlja do ostvarenja svih ciljeva, a jedan od njih je da reši status ćerki u vidu male porodične zajednice, odnosno stanovanja uz podršku kao što smo naveli u tekstu.

 

BONUS VIDEO

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi