Lekari su digli ruke od njene bebe, a Nadica je postigla čudo! Marina je jedina sa ovom dijagnozom na planeti, a sve što žele u 2025. je...

Nadica i Marina Blažić. Dve jake i hrabre žene. Nadica je nada - za sebe, svoju decu, ali i decu koja zajedno sa roditeljima prolaze kroz bolest, lečenje, bolnice, za decu koja proživljavaju tugu, spoznaju patnju. Ona je predsednica Udruženja “Plava školjka”, i Marinina, Darkova i Milanina mama.

Marina - bez mišića na desnoj strani tela i jedina sa takvom dijagnozom na planeti, ali uspešna na mnogim poljima, hrabra i borbena.

Nadica danas kaže da joj je po rođenju dato ime čije je značenje tek mnogo godina kasnije shvatila, a to je da sebi daje nadu, ali i svima kojima je ona potrebna. Ponos je nasledila od majke, koja je u 36. ostala udovica sa troje dece.

Slična sudbina zadesila je i Nadicu, koja je u istim godinama ostala sama sa troje dece nakon razvoda, a ono što ju je najviše pogodilo jeste činjenica da se otac odrekao najmlađe Marine zbog njenog zdravstvenog stanja.

Nadica Blažić/Privatna Arhiva

 

I pored teške situacije, jer se nakon razvoda potucala po tuđim kućama, Nadica nije posustajala.

- Sama sam krojila svoju sudbinu, a trpeljivosti me je naučila brazda kukuruza, dok sam uz mamu okopavala malene stabljike kada bi počele da rastu, a potom bile više od mene kada bismo završile posao posle dva meseca svakodnevnog odlaska na njivu. Svaka je išla na svom biciklu, s motikom i torbom s vodom, pekmezom, malo slanine i hleba. Dva sata je bilo potrebno da odemo do kraja njive i dva da se vratimo, i tek onda se pila voda koja se u međuvremenu već ugrejala – priseća se naša sagovornica s ponosom.

Zahvaljujući donacijama iz Australije, Nadica i njeno troje dece dobili su kuću u selu kraj Zrenjanina, gde su i živeli.

Nadica Blažić/Privatna Arhiva

 

- Mene su odabrali, zbog borbe za Marinu, i kao učiteljicu dobitnicu nagrade Republike Srbije za razvoj kulture na selu - kaže iskreno Nadica.

Korak po korak, zahvaljujući ljudima oko sebe, Nadica je počela da gradi bajku s Milanom, Darkom i Marinom.

Porađala se 17 dana

Ono što je prethodilo njenom potpunom preokretu u životu jesu trenuci i dani tokom i nakon porođaja sa trećim detetom i neverovatnog saznanja.

- Tog 5. septembra 1995, oko ponoći stižem u porodilište, spremaju me za porođaj. Doktor koji me je pregledao rekao je da ću se do jutra poroditi, ali da on u pet sati odlazi na godišnji odmor te se nećemo videti. Sati su prolazili, bolovi su bivali sve jači, a pred zoru su se smanjivali. Jutro je promenilo sve. Neki drugi doktor je rekao da me prebace u sobu gde leže trudnice na održavanju trudnoće, bez ikakvog objašnjenja - seća se živo Nadica i nastavlja: 

 - Još tri puta su me spremali za porođaj u tih 17 dana, ali ništa. Sestre bih pitala zašto se ne porađam. A odgovor je bio - pst, lete glave! Prvih dana sam bila poslušna... Tri puta su mi vadili plodovu vodu, i opet ništa. Tog jutra, 21. septembra na Malu Gospojinu, jedna divna doktorka, videvši me kako i tog jutra koračam hodnikom s jakim bolovima, krišom mi je dala znak očima da uđem. Sestri je rekla da se porađam i da upiše moje podatke.

Sestra se okrenula, a pogled koji mi je uputila bio je pogled sveca spasitelja, kroz nju me je pogledala majka božja, to sam mnogo kasnije razmela. Doktorka je uzela makaze, presekla vodenjak, brzo vratila instrument i sestri rekla: "Upravo je pukao vodenjak!" Porođaj je prošao brzo, bez intervencije. Marinu su mi stavili na grudi, povukla je prve kapljice mleka i odneli su je - do detalja nam je opisala porođaj ova hrabra žena. 

Nakon toga, počinje nova agonija.

- Na promaji, na vrhu stepeništa, neka doktorka drži moju Marinu umotanu u ćebence i kaže: "Vidite šta ste rodili. Mi takvo nešto nikad nismo videli. Zaboravite je i ostavite." Slušam, gledam, ne verujem, stojim sama bez podrške, zagrljaja, razumevanja, bez nade... Promaja mi okovala noge, celo telo mi se naježilo, srce hoće da iskoči iz grudi. Gledam ih hladne, bezosećajne i odlučne u svom stavu – s tugom u očima priča hrabra majka, koja je baš tog trenutka odlučila da će njena ljubav učiniti ono što medicina ne može.

10 godina po čekaonicama i ordinacijama

Prvih 10 godina donelo je mnogobrojne otpusne liste, loše procene, ozbiljne predloge i suze.

Nadica Blažić/Privatna Arhiva

 

Tokom studija starije ćerke Milane, Nadica sa Marinom dolazi u Beograd, gde devojčica u Sokobanjskoj ima časove i vežbe. Radila je Nadica čak četiri posla, a Milana je davala časove jezika.

- Došli smo u Beograd sa dva kofera, bez ikakvih prihoda, kod Milane koja je studirala, da zajedno budemo pod kirijama... Bilo je teško preživeti, mogla sam to samo sa četiri posla i Milaninim davanjem časova jezika.

A Marina, kako je stasavala, bivala je sve uspešnija. Postala je vicešampionka u plesu 2012, jer su te godine na takmičenju učestvovale i osobe sa invaliditetom.

Rasle su Nadica i Marina, ali i Udruženje "Plava školjka"

I Nadica je grabila napred - ne samo da se uhvatila ukoštac sa ličnim problemima, već je osnovala i Udruženje samohranih roditelja i porodica dece sa invaliditetom "Plava školjka", koje pomaže Sekretarijat socijalne zaštite grada Beograda.

- Mnogi naši biseri su se osamostalili, odrasli i otišli nekim svojim putem, zaposlili se, i osnaženi žive život - kaže s ponosom naša sagovornica.

Kuća nade donela još više nade

Njen san se tu ne završava. Ona je podigla i Kuću nade u Banji Koviljači, gde deca i porodice, korisnici i članovi "Plave školjke", imaju besplatan smeštaj, hranu, terapije, podršku i razumevanje.

- Od nula dinara, s puno vere, nade i snova, prvo sam krenula sa sakupljanjem novca, da kupim plac, pa da uradimo temelj, a potom i montažni deo kuće, koja još nije isplaćena. 

Naravno, u tom poduhvatu su joj pomogle brojne organizacije, mediji, firme, komšije...

Za narednu godinu, ima nove planove i želje. 

 - Planiramo da sakupimo novac i da na proleće podignemo dva letnjikovca, a za jedan već imamo donacije zaposlenih u Narodnoj banci Srbije. Imaćemo letnju kuhinju i spoljni toalet sa tušem, teretanu na otvorenom i tri kućice za odvojene terapije - kinezi i radnu, podvodnu masažu i slanu sobu - kaže hrabra Nadica, i poručuje da treba imati velike snove, a da ih ona ima mnogo. 

Neostvarena želja, i njena i Marinina, jeste da ova 29-godišnjakinja razvije grafički dizajn i brend koji promoviše na Instagramu. 

 

Bonus video

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi