Proročanstvo Tarabića i smrt u zloglasnoj Gurgusovačkoj kuli: Mračna sudbina čuvenog Jovana Mićića, glavnog obaveštajca knjaza Miloša
Samo je knez mogao smiriti Mićićevu nemirnu, planinsku narav
Na današnji dan, krajem decembra 1844. godine, u mračnoj i zloglasnoj Gurgusovačkoj kuli preminuo je serdar Jovan Mićić, jedan od najuticajnijih vođa Srbije u vreme nakon ustanka protiv Osmanlijskog carstva. Njegov život, prožet herojstvom, političkom moći i lojalnošću dinastiji Obrenovića, ali i prekom i surovom naravi, završio se tragično – smrću u gladi i zarobljeništvu. Njegova priča je i danas simbol prevrata i surovih političkih prilika Srbije u prvoj polovini 19. veka.
Potomok Baja Pivljanina
Jovan Mićić rođen je oko 1785. godine u selu Mačkat na Zlatiboru, kao potomak slavnog crnogorskog hajduka Baja Pivljanina. Njegov otac Gavra, poznat i kao Gavra Garab, selio se sa porodicom između Crne Gore i Zlatibora, tražeći sigurnije utočište od turskih represalija. Nakon nekoliko selidbi, porodica se konačno nastanila u zlatiborskom selu Čajetina.
Mladi Jovan rano je krenuo putem hajdukovanja, štiteći narod od turskih zuluma. Hajdučki način života oblikovao je njegov karakter – hrabar, ali često i surov, Mićić je od početka bio predodređen za velike uloge u borbi za slobodu.
U Miloševoj pratnji
Sa izbijanjem Prvog srpskog ustanka, Jovan Mićić se pridružio tada vojvodi Milošu Obrenoviću i postao deo njegove lične pratnje. Iako se nije istakao u prvim redovima ustanka, učestvovao je u bitkama kod Loznice 1810. godine i verovatno u sukobima sa Skopljak-pašom i Bubljiv-agom. U ovom periodu, njegova uloga bila je skromnija, jer je delovao u senci istaknutijih vođa.
Pročitajte još:
Nakon sloma ustanka 1813. godine, Mićić se povukao u šumu i nastavio hajdukovanje sa malom grupom vernih saboraca.
Uspon na vlast
Tek u Drugom srpskom ustanku 1815. godine, Mićić se uzdigao među najznačajnije narodne prvake. Njegovo junaštvo u bitkama kod Ljubića i Ljubanja donelo mu je poverenje Miloša Obrenovića, a ubrzo je postao serdar Užičke nahije. Kao verni saradnik kneza Miloša, postao je knez ruјanski i preuzeo upravu nad Užičkom i Sokolskom nahijom.
Sabljom primorao Turke na pregovore sa Milošem!
Serdar Mićić se proslavio u boju na Ljubiću, gde je u presudnom trenutku poveo svoje odmorne hajduke u odlučujući napad i preokrenuo tok bitke. Njegova neobuzdana narav i hrabrost bile su legendarne – sabljom je krčio put kroz neprijateljske redove, ne mareći za opasnosti. Nakon boja, Miloš Obrenović ga šalje u knežinu Rujno, da podigne ustanak i opkoli užički grad. Na brdu Ljubanje podiže šanac, odakle je motrio i na Turke u tvrđavi i na put iz Sandžaka, odakle se očekivalo pojačanje Osmanilija.
Knez Miloš Obrenović/Profimedia
Kada se turska vojska, predvođena Đul-begom i njegovim sinom Zaim-agom, približila Užicu, Mićić je sa svojim ljudima jurišom razbio neprijatelja. Sutradan, Turci opkoljeni u tvrđavi suočili su se sa jezivim prizorom – na brdu naspram grada gledalo ih je 130 odsečenih glava nabijenih na kolje, među kojima su bile i glave Đul-bega i njegovog sina. Ovaj događaj primorao je Turke na pregovore koje je Miloš Obrenović prihvatio. Nakon oslobođenja, Mićić postaje serdar 1815. godine, a četiri godine kasnije dobija i titulu kneza. Njegov značaj za Miloša potvrđuje i odlikovanje jednim od svega 22 turska ordena koje je srpski knjaz primio od sultana 1835. godine
Njegova kuća u Čajetini, poznata kao "serdarov konak", postala je administrativni centar regiona. Mićić je imao ličnu pratnju od 40 momaka-bećara. Njegova "šarena soba", ukrašena slikama i ornamentima, bila je simbol njegove moći i ugleda.
Oko njegove kuće formirana Čajetina
Kuća serdara Jovana Mićića bila je centralna tačka oko koje je formirana Čajetina. Građena je od kamena u prizemlju i tehnikom bondruka na spratu, sa krovom pokrivenim šindrom. Pretpostavlja se da su gradnju izveli majstori Osaćani, poznati po gradnji širom Srbije kneza Miloša.
RINA
Prostor prizemlja činile su tri sobe, odžaklija i velika sala, dok je sprat bio podeljen dugim hodnikom, završenim odžaklijom na severu, na istočnu i zapadnu celinu sa po tri sobe. Svaka soba imala je ukrašene tavanice duborezom i rezbarena vrata sa drvenim inkrustacijama. Pretpostavlja se da je konak srušen 1941. godine.
Knjažev obaveštajac
Mićić je imao ključnu ulogu u održavanju "diplomatskih" veza ondašnje Srbije sa Crnom Gorom i Bosnom. Njegova bliskost sa vladikom Njegošem i hercegovačkim prvakom Smajl-agom Čengićem bilo je od presudnog značaja za zajedničko delovanje prema porti.
Takođe, koristio je zlatiborske kiridžije kao obaveštajce, prikupljajući informacije o političkoj situaciji na Balkanu. Njegova mreža obaveštajaca često je donosila presudne informacije Milošu Obrenoviću.
Strah i trepet
Turci su ga se plašili kao đavola, nisu zaostajali ni Srbi, pa kada bi se sa svojih 40 bećara, odabranih momaka koji se nisu ženili, naoružanih do zuba pojavio u užičkoj čaršiji, znalo se da sledi neka kavga u kojoj će, u najboljem slučaju, biti razbijenih glava. Turci su se sklanjali u tvrđavu, Srbi gde znaju, a Mićić se nadmoćno smeškao. U Užicu je imao na Slanuši konak, povezane dve kuće, jedna za njega, a druga za momke i osmatračnicu, koje je crtežom ovekovečio austrijski putopisac, arheolog i etnolog Feliks Kanic.
Wikipedia
Milan Đ. Milićević u svojoj knjizi Kneževina Srbija opisuje serdara na sledeći način:
Gunj izvezen gajtanom, srebrne toke na grudima, dobro nošeno odelo i lepa dolama krasili su Mićićevu srednju i punačku stasitost i činili njegov izgled upečatljivim. Lagan na koraku, brz na putu, kao pravo dete iz Zlatibora. Brz u odlukama, često i prek u postupcima. Vuk Karadžić je savetovao knezu Milošu da ga prekori zbog izvesne nerazboritosti, a samo je knez mogao smiriti Mićićevu nemirnu i planinsku narav.
Sukobi i politički pad
Pad dinastije Obrenovića 1839. godine bio je prelomni trenutak za Jovana Mićića. Iako je zadržao položaj načelnika Užičkog okruga, njegova lojalnost Milošu Obrenoviću dovela ga je u sukob sa novom vlašću. Tokom Vučićeve bune 1842. godine, Mićić je pokušao da organizuje otpor, ali je ubrzo uhapšen i sproveden u Beograd. Tamo je bio izložen javnom poniženju – vožen kroz grad na volovskim kolima, vezan konopcima, dok su ga neprijatelji ismevali.
Wikipedia
Iz Beograda je prebačen u Gurgusovačku kulu, gde je proveo poslednje mesece života. Njegova sudbina u tamnici bila je strašna – okovan, gladan i zaboravljen, preminuo je moleći za malo hrane.
Bratanica kneginje Ljubice Mileva Vukomanović, ćerka Petra Vukomanovića ostavila je i pisani trag o Mićićevom stradanju:
„Dobivši u svoje ruke ovoga srpskog div-junaka, Vučić s njim postupi varvarski... Mićić je provođen kroz varoš na volovskim kolima, ruke mu vezane konopcem, a noge lancima okovane. S leve strane pored kola išao je Vučić, pa gradskim Turcima govorio: ’Nu, eto vam strašnoga Mićića, dušmana vašeg i našeg, koji smo verni našem milostivom caru i carskom Ustavu. Ne bojte ga se više, on je sada krotak kao jagnje. Pljujte ga! I javite milostivome caru kako ste ga svojim očima videli.’ No očevici su govorili da se nijedan Turčin nije usudio na Mićića pljunuti, a mnogi sedi Turčin uhvati rukom svoju sedu bradu i kroz zube reče: ’Jazuk!’(šteta, greh).”
Zloglasna tamnica!
"Gurgusovačka kula ozidana je za tursko doba, imala je nekoliko spratova, odnosno tavana, ali ni jedan sprat nije bio viši od metra, tako da se čovek nije mogao u njemu ispraviti. A pod je bio napravljen od greda koje su bile za po dva prsta odvojene jedna od druge. U toj kuli je i čuveni serdar Mićić ostavio svoje junačke kosti." -- svedočanstvo Mihaila Švabića iz Božurnje kod Topole, takođe utamničenog za vreme Vučićeve bune- "Memoari Gaje Švabića" .
Među obrenovićevcima je ova zloglasna građevina bila poznata pod imenom "Srpska Bastilja" Tu su osim Mićića tamnovali i predsednik Državnog saveta Stefan Stefanović Tenka i članovi Saveta Paun Janković, Radovan Damnjanović i Pavle Stanišić, savetnik Raja Damnjanović, predsednik Kasacionog suda Cvetko Rajević i mnogi drugi protivnici dinastije Karađorđevića.
Legenda o proročanstvu Tarabića
U zlatiborskom kraju postoji legenda da je Mićić, apsolutistički jednom je pozvao Miloša Tarabića i oštro ga posavetovao da se okane "ludih vračarija". U pokušaju da ga omalovaži, serdar ga je upitao: "Otkud možeš znati sudbinu ljudi?" Miloš mu je na to odgovorio: "Taj mi je dar urođen i od Boga Gospoda dat."
Serdar ga je izazvao da mu prorekne sudbinu, a Miloš je mirno rekao: "Ti ćeš od gladi umrijeti gospodaru." Ova tvrdnja izazvala je podsmeh, jer je serdar bio jedan od najbogatijih ljudi u to vreme, poznat po skupocenom odelu, velikim posedima i značajnoj vlasti.
O serdarevom bogatstvu na vrhuncu moći zabeleženo je: „Jednoga ata jaše, dva u jedeku vodi. Na jednom u rahtovima bilo je po sedam oka srebra. Od divljih veprova zubi bili su konjima na prsima...”
Da bi dodatno ismejao Miloša, serdar je pokazao na kobilu u svojoj avliji i rekao: "Vidiš li onu kobilu tamo? Proreci što će oždrijebiti!" Miloš je odgovorio: "Žensko ždrijebe." Na serdarovu naredbu, kobila je ubijena i rasporena, a u njenoj utrobi zaista je pronađeno žensko ždrebe.
Rina
Ovaj događaj je uzdrmao serdara, a kao što istorija svedoči 1844. godine, Jovan Mićić umro je od gladi u zarobljeništvu, u ozloglašenoj gurgusovačkoj kuli. Tako se obistinilo proročanstvo Miloša Tarabića, koje je u trenutku izgovaranja delovalo neverovatno.
Nasleđe i sećanje
Telo Jovana Mićića preneto je 1856. godine i sahranjeno u porti Crkve Svetog Ahilija u Arilju, čime mu je simbolično vraćeno dostojanstvo. Njegov život i smrt ostaju deo istorijskog pamćenja Srbije, kao svedočanstvo o herojstvu, ali i surovosti političkih preokreta 19. veka.
Bonus video
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari