Znanjem protiv bolesti: Kako ishrana, hormoni i post mogu izlečiti dijabetes

U svetu gde je brzu hranu teže nabrojati nego zaobići dve su krize postale alarmantne – gojaznost i dijabetes. Nekada znak izobilja, danas su univerzalni problem bez obzira na bogatstvo, pol ili uzrast. Gojaznost i dijabetes su toliko isprepletani da za to postoji poseban pojam – dijabeznost. Ova veza je opisana pre tridesetak godina i danas je očigledna, ali je lekari nisu isprva prepoznavali. 

Dijabetes se definiše kao „hronična metabolička bolest koja se odlikuje visokim nivoima glukoze u krvi, koja vremenom dovodi do ozbiljne štete na srcu, krvnim sudovima, očima, bubrezima i nervima“.  Ova definicija otkriva potencijal dijabetesa da uzrokuje oboljenja svuda u telu. Ona se protežu od mikrovaskularnih (oči, bubrezi, nervi), preko makrovaskularnih (ateroskleroza, infarkt, moždani udar) pa do naizgled nezavisnih bolesti poput kancera, raznih infekcija, sindroma policističnih jajnika itd. Sa druge strane, definicija naglašava previsok šećer (hiperglikemiju) pa se često pogrešno misli da je uzrok dijabetesa visok nivo glukoze u krvi. 

Znanje o gojaznosti i dijabetesu je sve veće, ali su i problemi sve veći: gojaznih je u svetu odavno više od  ljudi nedovoljne težine, a jedna od devet odraslih osoba – blizu 600 miliona ljudi – boluje od dijabetesa. Do 2050. godine će ih, prema procenama, biti 850 miliona. Može li se trend preokrenuti?

Evo dobre vesti: može.

Tanjug/Sava Radovanović

I skokovi, a ne samo nivo glukoze

Svi znamo da je zdrav opseg glukoze u krvi natašte negde između 3,5 i 5,6 milimmola po litru. Ipak, iako nas taj nivo obaveštava jesmo li u opasnosti da dobijemo dijagnozu dijabetesa, to nije jedina stvar na koju treba da mislimo. Čak i kada je nivo glukoze dobar, još uvek možemo tokom dana da doživljavamo skokove glukoze – brze poraste, a za tim padove glukoze u krvi nakon jela. 

Skokovi glukoze su štetni. Na širenje svesti o tome umnogome je uticala matematičarka i biohemičarka Žesi Ešonpe, pokazujući kako  različita hrana utiče na kretanje glukoze u krvi. Svojim originalnim ogledima, sistematizovanim u knjizi „Kontrola glukoze“, ubedljivo je pokazala štetnost preterivanja sa šećerima.

Naše telo čine hiljade milijardi ćelija i svaka od njih oseća nalet glukoze. Glukoza tada kuca na vrata ćelija kako bi je ove pretvorile u energiju. Ako su skokovi glukoze česti, ćelijama smeta previše glukoze. „Tada se stvaraju sićušni molekuli slobodni radikali, koji oštećuju sve s čim dođu u dodir. Nasumično se razlažu, modifikuju naš DNK i stvaraju mutacije koje mogu da aktiviraju štetne gene i prouzrokuju bolesti“, navodi Ešonpe.

Kada često jedemo, doživljavamo česte skokove glukoze a to znači previše slobodnih radikala u telu. To je poznato kao oksidativni stres i upravo je to uzrok srčanih bolesti, dijabetesa tipa 2, pada kognitivnih sposobnosti i opšteg starenja. To se ne dešava preko noći, već nakon meseci i godina učestalih skakova glukoze. Tako raste naš „normalan“ nivo glukoze natašte – dok ne postane nenormalan. Kada se to desi, dolazimo u stanje predijabetesa.

Sve do sada pomenuto ticalo se glukoze, koju mere standardni laboratorijski testovi. Ono što takvi testovi ne mere jeste fruktoza, a ona je opasnija od glukoze. Zašto?

Pixabay

Skriveni neprijatelj fruktoza

Kada kažemo „šećer“, uglavnom mislimo na običan, beli šećer – saharozu. Njega čine glukoza i fruktoza. Fruktoza je ono što hranu čini slatkom. Iako se često naziva voćnim šećerom, nje nema samo u voću već u svoj hrani gde je združena sa glukozom u različitom odnosu. 

Specifično kod fruktoze je što ona kada je unesemo, za razliku od glukoze kojom se hrane svi naši mišići i organi, odlazi pravo u jetru. Tamo se pretvara u mast i vremenom skuplja u krvnim sudovima (srčane bolesti), potkožnom tkivu (gojaznost) i oko unutrašnjih organa (nealkoholna masna jetra). To nije greška prirode već evolutivni mehanizam koji je našim precima omogućavao da prežive zimu. Najevši se zrelog voća punog fruktoze tokom leta i jeseni, taložili bi dovoljno masti kao rezervu tokom zime kada nema hrane. Ovu tezu istakao je molekularni biolog Luis Kantli, specijalizovan za istraživanje veze između unosa šećera i razvoja kancera.

Šta ovo znači danas? Kada stalno jedemo slatko, naše telo radi protiv nas. Usled poplave fruktoze iz gotovo svih prerađenih namirnica – ono proizvodi masti jer očekuje zimu koja neće stići. Evolutivno smo i dalje smo pećinski ljudi. Ne radi se samo o estetskom problemu gomilanja sala, već o doslovnom starenju organizma: kada molekuli šećera uđu u telo, stvaraju reakciju sa drugim vrstama molekula što vodi glikaciji tih drugih molekula. Na molekulskom nivou, to je starenje – od bora na čelu do Alchajmerove bolesti. 

Kao i starenje, glikacija je neizbežna ali na njenu brzinu možemo da utičemo. Fruktoza izaziva glikaciju deset puta brže od glukoze, pa je toliko puta i štetnija. Zato su skokovi glukoze, nakon obroka koji sadrži puno fruktoze štetniji od skokova nakon jela u kojima dominira glukoza. Zato slatkiši goje više od testenine. 

Profimedia

 

Gojaznost je hormonski problem

Kako se uopšte gojimo? Dugo se smatralo da je uzrok u kalorijama – da ih previše unosimo i premalo trošimo. Iz toga je sledilo da treba jesti manje i vežbati više. Ove preporuke, uzete zasebno, svakako su dobre. Ali kalorijska teza počiva na pretpostavci da su unos i potrošnja kalorija međusobno nezavisni, što nije tačno. Naš metabolizam se prilagođava: kada smanjimo potrošnju energije (dijeta), on se usporava. Kada povećamo potrošnju energije (trčanje), on se ubrzava. Ova težnja stabilnom stanju naziva se homeostaza i upravo zbog nje dijete uglavnom ne deluju.

Centar homeostatičkog mehanizma je u delu mozga koji zovemo hipotalamus. On je „kontrolna soba“ gde se integrišu dolazni signali u vezi sa unosom i potrošnjom energije. Još važnije, on definiše težinu koju će naše telo nastojati da održi. Ovo je slično termostatu u kući, koji dogreva ili rashlađuje sobu kako bi održao zadatu temperaturu. Termostat radi na struju, a hipotalamus prima signale od hormona.

Hormoni su molekuli koji isporučuju poruke ćelijama. Oni regulišu brojne sisteme i procese u telu: osećaj gladi (grelin), osećaj sitosti (leptin) itd. Iako ovi hormoni utiču na to koliko ćemo jesti, oni nisu uzrok gojaznosti. Mi se ne gojimo jer jedemo previše, nego zato što hipotalamus našu prirodnu težinu postavlja previsoko. Zašto to radi?

Ovde na scenu stupa hormon insulin, koji podstiče taloženje masti u telu. Kada jedemo, hrana se razlaže u crevu – proteini na aminokiseline, masti na masne kiseline a šećeri na manje šećere. Insulin reaguje na sva tri makronutrijenta (proteine, masti i šećere), ali najviše na šećer. 

Kada poraste nivo glukoze u krvi, insulin joj otvara vrata naših ćelija. Setimo se skokova glukoze: kada jedemo prečesto, zbog navale glukoze u ćelijama više nema mesta. Da ne bi ostala u krvi, insulin glukozu premešta u jetru, gde se skladišti u obliku glikogena. Ovaj proces je koristan, ali kapacitet jetre za tako nešto je ograničen. Lako ga premašimo, pa kada dođe do toga insulin „vozi“ glukozu dalje – u masno tkivo, gde se već nalaze masti stvorene od fruktoze.

Kako se, dakle, gojimo? Kada zbog porasta glukoze poraste i insulin, hipotalamus radi dve stvari: naređuje telu da poveća količinu masti i podešava našu prirodnu težinu naviše. Taloženje masti postaje prioritet, pa ćelije mogu čak ostati i bez neophodne glukoze. Tada poriv da jedemo istrajava i mi jedemo i gojimo se. Ovo znači da se mi ne gojimo zbog toga što se prejedamo, već se prejedamo zato što se gojimo. Glavni krivac je previsok nivo insulina.

Profimedia

 

Smanjiti stres – teško ali ključno

Ali ne povećava samo hrana nivo insulina. Ovde je važan kortizol, hormon stresa koji se luči u slučaju opasnosti. Jednom izlučen, kortizol uskladištenu energiju (glikogen ili mast) vraća u lako dostupan oblik glukozu. Ovo ima evolutivnog smisla jer, u slučaju napada grabljivice, mišićima treba maksimum energije za borbu ili beg.

Takvi su stresori bili  kratkotrajni: opasnost prođe, lučenje kortizola prestaje a insulin spušta šećer u krvi. Danas su stresovi hronični: problemi u braku, na poslu, društveni konflikti a prevashodno nedostatak sna. Sve to povećava nivo kortizola bez fizičkog naprezanja. Tada nivo glukoze mesecima ostaje visok. Pošto glukozu prati insulin, i njega je sve više i telo se navikava na povećanu količinu. Upravo to prethodi i gojaznosti i otpornosti na insulin. 

Unsplash/Sam Moghadam Khamseh

 

Dijabetes je izlečiv

Ukoliko se otpornost na insulin ne izleči, kroz nekoliko godina vodi u dijabetes tipa dva. Ovoj bolesti karijeru je posvetio dr Džejson Fang, specijalista nefrologije i stručnjak za lečenje metaboličkih bolesti. Njegova teza, koju zastupa u knjizi „Kod dijabetesa“ jeste da uzrok dijabetesa nije povišeni nivo šećera u krvi već otpornost na insulin. Dominantni model lečenja je pogrešan jer se fokusira na simptom, a ne uzrok. Lečenje dijabetesa davanjem insulina pacijentima je kao „prepisivanje alkohola za lečenje alkoholizma“ i zato se pogoršava zdravstveno stanje pacijenata. To statistika i pokazuje.

Fang tvrdi da dijabetes nije bolest koja se vremenom jednostavno pogoršava. Ona je izlečiva –potrebno je sniziti prosečan nivo insulina u krvi. 

Kako?  

Izbeći fruktozu

Dodatne šećere i veštačke zaslađivače treba izbaciti. Otpornost na insulin najviše je posledica fruktoze, koja se ubacuje sokove, energetska pića, torte, sladolede i sl. Jeste li znali da su voćni jogurti i kečapi zašećereniji od Kokakole?

I voće sadrži fruktozu. Ono je svakako bolji izvor šećera jer sadrži i korisne sastojke. Ali na molekulskom nivou šećer je šećer i to dijabetičari treba da znaju. Isti šećer nalazi se u voću, medu i gumenim bombonama. Treba biti umeren i sa voćem, naročito jer je i ono sve zašećerenije kako bi uspelo na tržištu. 

Freepik

 

Manje rafinisanih šećera i više prirodnih masnoća

Treba izbegavati bela brašna, testenine, krofne, kokice, čipseve, tortilje, pice i sl. proizvode zbog velikog glikemijskog opterećenja. Nisu proizvodi od žitarica, krompira ili kukuruza loši po sebi, ali jeste njihova prerada. Intenzivna ispiranja, mlevenje, zagrevanje i drugi postupci lišavaju hranu vitamina, minerala i vlakana a ostavljaju šećer. Bez propratnih materija, šećer u hrani dovodi do većeg skoka glukoze.

Treba jesti masnu ribu, maslinovo ulje, avokado i orašaste plodove. Prirodne masti su bile nepravedno ozloglašene, ali se danas zna da su masti iz junetine, svinjetine, slanine, maslaca ili jaja dobre. Ali nisu ni sve dobre, što se naročito odnosi na trans masti iz margarina, peciva i sl. Fang ističe i industrijska, visokorafinisana ulja od semenki poput suncokretovog. „Nipošto ih ne treba zagrevati na visokim temperaturama, jer tada oslobađaju štetne aldehide“, upozorava on.

Postoje dobre i loše masti, dobri i loši ugljeni hidrati i dobri i loši izvori proteina, a razlika je u stepenu prerade. Korisnu klasifikaciju izvršio je naučni novinar Bas Kast u knjizi „Kompas ishrane“ gde je, na osnovu metaanaliza, naveo najbolje izvore svakog od makronutrijenata. Za ugljene hidrate to su mahunarke, povrće, voće, ovsene pahuljice i proizvodi od celog zrna. Najkvalitetnije masti su u lanenom semenu, orašastim plodovima, avokadu i maslinovom ulju. Laneno seme je ujedno i najbolji izvor proteina, a prate ga orašasti plodovi, pšenične klice, pasulj, gljive i grašak.

 

Jedimo pravu hranu 

Sve ove namirnice spaja minimalna  prerada. Iz ovoga proističe treće Fangovo pravilo – jedite pravu hranu. Današnja hrana je toliko modifikovana bojama, šećerima, zgušnjivačima, teksturantima, pospešivačima ukusa i drugim dodacima da je Majkl Polan, profesor na Univerzitetu Harvard i istaknuti kritičar nutricionizma, sa pravom ne naziva hranom već „jestivim proizvodima nauke“. U knjizi „U odbranu hrane“, vrlo zapaženom prilogu sociologiji ishrane, Polan primećuje da je pandemija dijabetesa u direktnoj vezi sa industrijalizacijom hrane.

„Sve veća prerada i 'obogaćivanje' žitarica, korišćenje hemijskih supstanci u uzgoju biljaka i životinja, izobilje jeftinih šećera i masnoća i sve manja biološka raznovrsnost ishrane ljudi i stoke – zbog toga postajemo bolesni i debeli“, piše Polan.

Profimedia

 

Autofagija i povremeni post 

Pored toga šta i kako jedemo važno je i kad jedemo. Prepoznate su blagodeti posta i autofagije. Fang napominje da je uzdržavanje od jela i pića (sem nezaslađene kafe i čajeva) ključno u borbi protiv dijabetesa tipa 2. „Uz prethodno savetovanje sa lekarom ukoliko koristite lekove, gladovanje je najbolji način da se smanje nivoi insulina“, navodi on. 

Najbolje je postiti u trajanju od 24 do 36 sati, dva do tri puta nedeljno. To traži pripremu ali garantuje rezultat. „Brojne studije potvrđuju dobrobiti posta. Ubrzava se metabolizam, povećava energija a šećer u krvi opada“. Post je tradicionalni lek i deo prakse gotovo svake kulture i religije.

Kako dalje u borbi protiv gojaznosti i dijabetesa? Reći da dijabetes više nije smrtonosna, već bolest sa kojom se živi prikriva njenu prirodu. Ona je izlečiva, ali treba da promenimo svoj odnos prema hrani. Preobilno, prečesto i neselektivno jedenje ne doprinosi zdravlju, zadovoljstvu niti uštedi vremena – naprotiv.  Hrana je više od njenih hranljivih sastojaka. Kultura ishrane je više od jelovnika. Šta, kad i kako jedemo su ključna pitanja budućnosti.

Odgovore će nam dati znanje.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi