"Sve prođe, pa i doživotna": Ovako je o teškim zatvorskim danima pisao Žarko Laušević

Danas nas je napustio veliki srpski glumac Žarko Laušević.

Osim što je bio vrhunski glumac, pokazao je i umeće u pisanju, pa se tako misli iz knjige "Sve prođe, pa i doživotna", objavljene 2018. godine, i danas citiraju.

U Dnevniku jedne robije slavni glumac je objavio beleške nastale u zatvoru u Zabeli, gde je proveo dugih 30 meseci.

Dramatična priča opisuje i zatvorenike, i prijatelje koji su ga posećivali, ali i introspekciju glumca.

“Rođen sam 1960. na Cetinju. U Podgorici sam 1993. ubio dvoje ljudi i trećeg ranio. Osuđen sam na petnaest godina, moj brat na dve. Prekoračenje nužne odbrane. Kaznu sa mnom dobrovoljno služe i Fjodor Mihailovič Dostojevski, rano oćelaveli ruski poručnik, i Savo Stanišić, Hitlerov miljenik i Titov saborac, saradnik svih svetskih tajnih službi, biće bez godina i istine...”

Zašto ovo pišem?

„Rođen 1960, umro 1993”, da li samo tako da stavim?

Antonio Ahel/ATA Images

Nisam lopov, ubica sam

Uvaženi državni tužioče,

Mi svakako znamo da nam je život ograničen, ali ga pogano teramo i živimo, kao da nam se nikad neće završiti. Toliko smo alavi i neskromni. A doći će deca, smejaće nam se, a i oni će ostariti i bićemo isti. Svi ćemo biti isti jednog dana. I naši roditelji i naši potomci. I iste ćemo suze liti i jednako se smejati. I sve ćemo tada znati.

Toliko sad ništa ne znamo.

Zabetoniraj me, ako ti je to važno, oslobodi, ako misliš drugačije, za ostalo ne pitaj.

Trudimo se iz ovoga sveta što više da izvučemo, znanja, iskustva, lepote, uživanja… Kao da će nam to nešto pomoći tamo. I svaki dan, kao poslednji da je .A, nekad i bude.

A sve je samo veliko polje između ljubavi i straha… Neko je to polje nazvao životom.

Tek je svanulo. Krećem na posao.

- Stani! - Okrećem se i vidim nadzornika koji me je primio onog prvog dana u Zabeli. Čeda. Čeda Šiptar. Bio je samo nedelju dana službeno na Kosovu pre desetak godina, ali dovoljno da zaradi nadimak za ceo život. S njim u društvu je i jedan komandir, Albanac Kastrati, koji ćuti sve vreme.

Antonio Ahel/ATA Images

– Izvol’te, gospodine nadzorniče!

– Gde si pošao?

– Gde radiš, lopove?

– U Domu kulture i… nisam lopov, gospodine nadzorniče.

– Nego koji si k****?

– Ubica, gospodine nadzorniče.

– Šta je, tebi je draže što si ubica nego da si lopov?

– To sam što sam, gospodine nadzorniče, ali nisam lopov, rekoh pomirljivo.

– Jesi uzeo dva života?

– Jesam.

– Pa, to ti pričam – lopov!

Ćutim.

- Svi su ovde… lopovi. Eto, onaj narkoman, ukr’o ženu najboljeg prijatelja. I šta je on? Narkoman? Ubica? Ma, kurac! Lopov!

Antonio Ahel/ATA Images

O Miri Stupici

Bude me krici. Mrak i haos. Sa nožem se stropoštavam na pod. Vriska. Dozivanja. Imena. Tu su. Blizu. Ruši se konstrukcija mog kreveta. Sva tri sprata. Ne mogu da definišem gde sam. Ništa me još uvek ne boli. Preko mene je Željko Bosanac, štiti me svojim telom. „Ne boj se, prijatelju!” Vriska i dalje. Psovke. Majke se dozivaju. Spava li moja? Ili se boji, kao ja sada? Čujem i Dračin glas kako me doziva. Pada konstrukcija susednih kreveta. Bol. Ruka, noga, grudi… Pritiska me nešto. I Željka, iznad mene. Traje to, predugo. Mrak i dalje. I bol. Traje, traje… Miran sam, pokušavam to. Niko ne dolazi. Psuju ljudi okolo, sve tiše. Mrak. I odjednom potpuna tišina. I strah.

Poslednji dan septembra i punih pedeset meseci robije.

Udarci posred prsiju od juče ujutru. Ćutim ih. Malo se primire, pa evo ih opet. Nemoj sad da lipsaš, Lauševiću! Ili sam preterao sa… Boj se okruglih datuma, čuvaj se dana oko presuda, ako te tada srce izda, svi bi ti na slabost pripisali. Umreti se mora u miru i tajno. Bez komentara, konotacija, nečudna smrt.

Šmeker me pronalazi onesvešćenog, poliva vodom i dolazim sebi. Alarmira dežurnu službu. Odvode me u bolnicu.

“Poštovani gospodine upravniče, čitajući reportažu o vašem domu i životu u njemu, dobila sam hrabrost da vas zamolim da za Novu godinu prenesete jednu moju rečenicu kažnjeniku vašeg zavoda, a mom mladom kolegi Žarku Lauševiću, koja glasi – misli mnogo na tebe, mnogo te voli i želi ispunjenje tvojih nada u idućoj godini, tvoja Mira Stupica.”

Antonio Ahel/ATA Images

Gde je moj otac? Gleda li nas sve odnekud iz dobrote u koju se pouzdano zauvek naselio i misli:

„Polako, mili moji. Stići će se sve. I biće to ipak dobro. Gledajte decu svoju kao što sam ja vas gledao. Dajte im koliko možete i ne dajte sve što traže. Gadan je taj vaš svet. Svi ste to već iskusili. Prenosite im to, da se muka ne ponavlja stalno. Neka moj bol, neka naša muka bude im ograda koju ne moraju i oni preskakati. I budite s njima. I nek se bude u svojoj kući. Amin.”

Odavno znam da ne živim. Već čekam samo na to doba kad ću možda započeti život. A jasnije mi svakim danom sve više biva da se i svet napolju drži pod takvim prividom. Samo mu objašnjavaju, samo ga lažu da će život tek doći. To trajanje njihovih objašnjenja, to duranje laži se zove umetnost vladanja. To je vlast. Ubediti da sutra nailazi bolje. Već sutrašnji dan će nas sve ubediti da je ovo danas u stvari bio proizvod velikih grešaka, naših uglavnom, ali zahvaljujući njima, vladaocima, mi ćemo uspeti da se vinemo već sutra u bolje živote. Ali, danas, još samo danas moramo biti strpljivi. Nekome život tako i prođe. U tom beskrajnom današnjem danu koji nikako da prođe, dok se po njemu naređaju cele godine, nekada nekom i ceo život. Godina prođe – dan nikad.

Ali, ipak "sve prođe, pa i doživotna”, zar ne?

Bonus video:

 

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi