Pamtim suze, naricanje majke, vapaj oca: Životna ispovest Radoša Bajića koji je izgubio sestru
Glumac je odrastao na selu u siromaštvu, a roditelji su se trudili da mu usade prave porodične vrednosti
Glumac Radoš Bajić, koga mnogi pamte kao Radašina iz čuvene serije „Selo gori, a baba se češlja“ otvorio je dušu i prisetio se najbolnijih trenutaka svog detinjstva kada je kao dečak izgubio sestru koja je imala samo 13 godina.
Danas ima karijeru kakvu bi mnogi poželeli, a period njegovog ranog detinjstva bio je ispunjen bolom i tugom. U karijeri ima više od 100 glavnih i velikih uloga na filmu i televiziji, a tu je i dug spisak brojnih profesionalnih i društvenih priznanja.
Stefan Tomasevic/ATAImages
Skoro pola veka je u ljubavi sa suprugom Milenom, ponosni je otac ćerke Jelene i sina Nedeljka, ali i četvoro unučadi - Sofije, Lenke, Aleksandra i Filipa.
- Rođen sam 24. septembra sušne 1953. godine u selu Medveđi kod Trstenika, kao drugo i jedino muško dete u seljačkoj porodici oca Miloša Bajića, majke Vere, deda Mirka i baba Savete. Pamćenje seže daleko, titra iznad seoskih zabrana i livada, ali uvek zastane u danu kad je moja sestrica Radmila, koja je imala samo 13 godina, napustila ovaj svet, bez greha i krivice. Odnela ju je, kao anđela svetlog lica i očiju, podmukla bolest kojoj tada nije bilo, a ni danas nema leka - započeo je Bajić priču sa knedlom u grlu, prisećajući se svih uspomena sa preminulom sestrom:
Pročitajte još:
- Pamtim, lica, suze, naricanje moje majke, vapaj oca... Sa sestrom Radmilom prvi put u svom veku stao sam pred magično oko foto-objektiva koji će me pratiti ceo život. Ni tada, a ni sada, nisam sasvim bio siguran koja je slika prava, „s ove“ ili „s one strane“, taj put od zaustavljenog trenutka do večne slike odredio je moj život. Tog dana, kad je čikica s francuskom kapom i "poaro" brkovima u našoj kući dočekan i poslužen kao najdraži gost, to nisam mogao znati, ali sam detinjom imaginacijom slutio da se u mraku foto-aparata dešava neka magičnost, da iz tame izlazi slika, kao što je život dolazio iz tame i tamo se na svom uviru vraćao.
Kao i sva ostala deca, uvek je nosio tuđu garderobu i obuću, kako onu koja mu je taman, ali i onu za dva broja veću.
- Uzalud su me svi ubeđivali da se nasmejem. Majka za potrebe moje prve fotografije od nekog iz sela pozajmila dva broja veće cipele - jer svoje nisam imao. Jedva sam hodao u njima, sva sreća što nisam morao nigde daleko da idem. Možda su te tuđe cipele bile prva uloga koju sam morao da odigram, sugestivno i samouvereno, kao da su moje i kao da su mi taman.
ATA Images/Antonio Ahel
Iako je živeo u oskudici i siromaštvu, bio je srećno i voljeno dete.
- Moje detinjstvo bilo je ispunjeno skladom, redom i toplinom, nije se razlikovalo od detinjstva seoske dece u selu koje se još oporavljalo od nedavno završenog rata. Naspram nemaštine, oskudice i siromaštva, bila je ljubav i brižnost mojih roditelja, koji su posle gubitka ćerke Radmile piljili u mene i gledali me kao malo vode na dlanu - kazao je on i dodao da je vaspitavan po pravim porodičnim vrednostima:
ATA Images/Antonio Ahel
- Vaspitavan sam kao svi srpski seljaci decenijama i vekovima pre mene, u duhu skromnosti i istinskih hrišćanskih vrednosti, da nikoga ne mrzim i nikome ne činim zlo. Da pomognem svakome ako mogu, da poštujem krsnu slavu i sveca zaštitnika Svetog Mratu, da volim zemlju koja me hrani i vodu koja nam daje život - moju Moravu. Ali pre i nakon svega - da čuvam i negujem porodicu - ispričao je Radoš Bajić za „Kurir“.
Bonus video:
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari