Ugostili smo olimpijsku šampionku: Ne bih mogla da se pogledam u oči da sam podlegla euforiji posle obezbeđene medalje! (FOTO, VIDEO)

Srbija je 30. jula 2024. godine postala bogatija za još dva olimpijska šampiona.

Zorana Arunović i Damir Mikec ispisali su istoriju srpskog sporta i oduševili naciju! U najdramatičnijem mogućem finalu slavili su veličanstvenu pobedu nad rivalima iz Turske sa 16:14.

Damir je odlučio da još neko vreme ostane u Francuskoj, a Zorana se vratila kući i polako počela da shvata koliko je veliko to što je uradila. I koliko to znači narodu.

Samo četiri dana kasnije Zorana je sa sestrom i trenerom Jelenom bila gost redakcije 24sedam. Da li je potrebno reći koliko smo ponosni što smo ugostili nosioca zvanja olimpijski šampion?

A Zorana - ista kao i pre. Iako sada ima osvojeno sve, baš sve što se može osvojiti, to je ista ona Zorana koju potpisnik ovih redova prati i poznaje mnogo, mnogo godina.

Zorana, koja će bez okolišanja i ustezanja odgovoriti na svako pitanje. Mirno, staloženo i smišljeno, baš kao da je streljačkoj liniji. A tu je, svi to znaju, najbolja od svih najboljih.

SUZE RADOSNICE ILI I NEŠTO VIŠE OD TOGA?

Priču počinjemo suzama sa olimpijskog postolja. Prvi pitanje glasi - dugo te pratimo i zapravo prvi put vidimo suze. Bilo je dosad svega, nemoći, frustracije, iznerviranosti... Da li smo to zaista videli kako izgledaju suze radosnice?

- Ne znam da li su bile samo suze radosnice, ili suze olakšanja, suze otpuštanja višegodišnje frustracije. Mislim da nisu bile samo radosnice, svega je tu bilo. U nekom trenutku je moralo da izađe, Jelena mi uvek kaže da sam nesalomiva, ovo je trenutak kada sam se predala, kada sam se u potpunosti slomila i to je to.

Printscreen/RTS

TAD SE SLOMIŠ, TO JE TAJ TRENUTAK

Možeš li da objasniš taj fenomen da se vrhunski sportisti slome baš kad dođe vreme za državnu himnu na pobedničkom postolju?

- Tada je najrealnije, tada sve postaje realno! Do tada je sve kao super, tu je medalja, ali kada počne himna je trenutak kada sve postane najrealnije. Kada se državna himna svira u tvoju čast, u čast tvog uspeha, nečeg velikog što si napravila... Ako postoji neki trenutak kada čovek može da se slomi, kada je najviše okej slomiti se, to je taj trenutak.

Želimo ti da se slomiš još mnogo, mnogo puta.

- Hvala.

NIJE TRENUTAK DA RAZMIŠLJAM O KRAJU KARIJERE

Pomenula si da sada možeš da, onog momenta kada odlučiš da je kraj karijere, da kažeš "osvojila sam sve". Da li razmišljaš o tome?

- Naravno da razmišljam zato što imam ovoliko godina. Naravno da mi prolazi kroz glavu jer ne mogu da kažem da sam završila, a da nemam organizovano šta ću da radim nakon toga. Neću da kažem da sam završila i da idem nepripremljena u taj deo svog života. Imam 37 godina i mislim da je najnormalnija stvar da razmišljam o kraju karijere, u smislu organizacije onoga što ću raditi. Kada budem završila biće to čistog srca i vrlo uzdignute glave. Ja sad zaista imam sve. Da li je moglo da bude više? Naravno da je moglo. Da li je moglo da bude manje? Moglo je o-ho-ho je moglo. Moglo je da ode i na jednu i na drugu stranu. Kada odlučim da je kraj karijere, biće to mirnog srca.

24sedam/Katarina Mihajlović

To znači da sada ne razmišljaš o završetku karijere?

- Mislim da nije trenutak za razmišljanje o tome, nije trenutak da se time bavim. Želim da uživam u ovome svemu što smo napravili, u celokupno lepoj atmosferi koja vlada u našoj zemlji zbog moje i Damirove medalje. Baš sam rekla Jeleni da mi je žao što nemam nekog svog klona, pa da mogu s jedne strane da radim to što radim na vatrenoj liniji, a s druge da se teleportujem i gledam kako su ljudi ovo slavili. Očigledno je da je bilo slavlja, sad sam šetala gradom i vidim da su ljudi onako baš euforični. Da prilaze, čestitaju, žele da se slikaju, da su svi onako veoma zahvalni na toj medalji, što je meni prilično nejasno. Da je neko došao da mi kaže "čestitam" i "hvala vam". Onda stanem i malo razmišljam. Ljudi su se radovali, dobili su neku novu energiju i razlog za radovanje, verovatno bih i ja nekom drugom rekla hvala da sam ostala u Beogradu i gledala Olimpijske igre. Ovo su mi jako lepi momenti koje ranije nisam imala priliku da iskusim, bar ne u ovoj meri i pored svih mojih, koliko ima sedam, osam medalja sa svetskih prvenstava. Tako da, ko zna, u ovom trenutku biram da na razmišljam o tome.

VEĆ MI NEDOSTAJE TRENING

Možeš li da zamisliš sebe kako ustaješ ujutru i ideš na trening?

- Da, bez problema. Već sam htela da zakažem, da sutra idem na sledeći kondicioni trening. Nedostaje mi rutina, ja sam čovek rutine. I čim malo ispadnem iz rutine, postajem onako... Sve me svrbi, telo me svrbi na sve strane, moram nešto da radim. Pokušaću da vratim neki deo rutine.

Prisećamo se jedne od interesantnijih priča iz saradnje koju imamo sa Zoranom. Bio je 1. april 2023. godine kada smo otišli u Mionicu na prvenstvo Srbije jer nam je najavila da će je prvi put na takmičenju gledati rodbina. Pamtimo da joj nije bilo lako da nastupi na tom takmičenju, ali i da nam je rekla "ako preživim Mionicu, finale Olimpijskih igara će biti ništa". Pa da čujemo da li je zaista tako i sada posle Igara u Parizu.

- Da ti kažem, Boga mi, sećam se te Mionice, uopšte nije bilo jednostavno. Rodbina me nikada nije gledala uživo, a ja kao da imam 13 godina, toliko mi je nekako bilo frka što su svi došli... Kako sad, posle svih medalja, da me ne vide kako pobeđujem? To mi je bio kamen oko vrata. Međutim, bio si tamo, video si da su svi onako vrlo zdušno navijali. Imala sam mnogo sreće, nisam dobro pucala, ali sam uspela da pobedim. To je zapravo bio "hajlajt" cele Mionice, što je posle toga bio mnogo dobar "parti". Al' 'ajd to, nego što sam ukrala mikrofon i imala svoj performans. Ja mnogo volim da pevam i kad god imam priliku uhvatim mikrofon i otpevam.

Hoćeš li otpevati nešto i za nas sada?

- Ne bih, nemate mikrofon. (smeh)

Imamo!

- Ali, nemate muziku, džabe.

PARIZ IPAK MALO TEŽI OD MIONICE

Vraćamo se pravom pitanju, da li je Francuska teža od Mionice?

- Paaaa... Možda malo teža. Ja sam neko ko vrlo ozbiljno shvata sve što radi, pa sam sa istom ozbiljnošću shvatila i tu Mionicu i to u Francuskoj. Bilo je teško i tamo i ovamo, ali je za dlačicu bilo teže u Francuskoj nego u Mionici.

Da li zbog do tog trenutka nedosanjanog sna?

- Ne. Zbog toga što je to finale Olimpijskih igara. Ako postoji negde gde je skroz očekivano i okej je da imaš tremu i da stvarno bude jako, jako teško, šta to može da bude nego finale Olimpijskih igara?

Znamo da je tvoja želja bila ta medalja sa Olimpijskih igara koja je nedostajala. Dešava se da dan pred finale znaš da si je osvojila, da konačno imaš i to odličje. Sutradan treba da pucaš da je pozlatiš. Sigurno je pao veliki teret, kako si se motivisala da izađeš i pucaš, kako nije došlo do onog toliko ljudskog "imam medalju" opuštanja?

- Svi smo mi utrenirani da potiskujemo i sabijamo emocije koliko je moguće. Koliko god si srećan znaš da imaš nedovršen posao. Imali smo trenutak kad smo slavili, nekih sat-sat i po kad smo bili srećni. Dopustila sam sebi da osetim i tu neku euforiju. Plakala sam kao kiša kada me niko nije video jer smo najzad uspeli da uzmemo olimpijsku medalju. Dopustila sam sebi da osetim sve što želim u tih sat i to je bilo to. Onda smo ponovo ušli u finalnu halu, da osetimo to i da se polako ubacujemo u mod za sutrašnje finale. Da sam se prepustila toj euforiji, garantujem da bismo danas imali srebro u rukama. Ali ti takođe garantujem da ne bih mogla da živim sama sa sobom. Ne bih mogla da se pogledam u oči da sam tako nešto uradila. Da sam se prepustila, da mi je bilo dovoljno to što smo uzeli medalju, ovo bi bilo srebro.

UVEK MORAM DA DAM SVE OD SEBE

Znaš li da bi ljudi verovatno potpuno isto proslavili i takvu medalju?

- Verujem, ali na kraju dana, ja živim sa sobom, a ne sa ljudima. Otkad smo Jelena i ja krenule zajedno da radimo, obema je bilo bitno da kako god prođe takmičenje, možemo jedna drugu da pogledamo u oči, da mogu da stanem pred ogledalo i kažem ja sam zaista dala sve od sebe. Danas to nije bilo dovoljno, da li sam mogla više... Ako sam mogla onda mi baš i nije prijatno, ali dosad nisam bila u situaciji da izađem na takmičenje i ne dam sve. Ovo sad, da sam bila zadovoljna medaljom i ispunjenjem životnog sna, i da sam se prepustila... To ne bi bilo dovoljno.

24sedam/Katarina Mihajlović

Dolazimo i do dočeka koji vam je priređen posle osvojenog zlata, tamo u Francuskoj.

- Bio je super, nas su prvo transportovali u internat gde smo imali sat i po da se sredimo, istuširamo, spakujemo. Onda smo išli na prijem u Svetsku streljačku federaciju kako bismo napravili neke intervjue. Posle 15-ak minuta smo seli u kombi i pravac Pariz. Prvo smo bili u Sprskoj kući gde je stvarno bio lep doček. Bio je to prvi trenutak da smo došli u kontakt sa našim ljudima i videli koliko je sve odjeknulo svuda. I želim da zahvalim svima koji su bili tamo i sačekali nas, bilo je to predivno iskustvo. Ali, malo lepše je iskustvo iz olimpijskog sela. Kada smo došli sačekala nas je misija OKS, dočekali su nas sportisti i to je bilo lepo slavlje. Odbojkašice su bile srećne, sišle su da nas izgrle, da vide medalju, da se malo kucnu medaljom, da protrljaju čelo za sreću. One su povele kolo, mi smo se pridružili... Odbojkašice su za atmosferu su stvarno sjajne. Osim što igraju vrhunski, takvu i atmosferu prave.

Za kraj novog druženja sa Zoranom, ovog puta kao olimpijskom šampionkom, ostavljamo i povratak u Srbiju. Momenti kada prvi put zapravo ostaje sama od osvajanja olimpijskog zlata.

NEŠTO MI BI NEPRIJATNO

- Prvo je bilo peripetija oko oružja na aerodromu jer organizacija nije bila na nivou na kom su obično Olimpijske igre. Videli smo to kad smo došli u Francusku. Ali kada sam sve preuzela, uzela torbu, našla najzad gde je oružje i došla na našu stranu aerodroma, prvo smo videli Stefana Jovića i suprugu koji su u Lilu bodrili košarkaše. Onda smo malo posedeli dok se nije otvorio šalter na koji sam morala pre svih da odem zbog oružja. Ljudi su me prepoznali, bilo je mnogo čestitki i u nekom trenutku samo je jedan pljesnuo rukama i to je onda krenuo ceo red da tapše, a onda i ceo taj deo aerodroma. Nešto mi bi neprijatno, ne znam zašto, nisam navikla. Ali, stvarno je jako, jako lep osećaj. Tu sam drugi put videla koliko su ljudi koji nisu iz sveta sporta pod utiscima tog uspeha. Onda je usledio let nazad gde sam dobila tortu i flašu šampanjca. Torticu sam podelila najmlađima u avionu da se malo zaslade, a šampanjac sam potpisala i poklonila. Zahvaljujem i nacionalnoj avio-kompaniji, stvarno su ispali carevi.

I onda slećeš i znaš da će te tvoji dočekati...

24sedam/Katarina Mihajlović

- E, moram da kažem, i u avionu sam oplakala. Ali, umirila sam se. Znala sam da mi sledi susret sa mamom, sa tetkom, sa bratom, sa prijateljima... Samo su meni veoma bliski ljudi koliko meni ovo znači, Jelena je prva znala jer smo delili tu želju, i istu muku. Samo ti moji najbliži su znali koliko sam za ovo radila i koliko sam ovo želela.

Zorana i Jelena Arunović bile su gošće, veoma drage gošće portala 24sedam. Uživali smo i ponosni smo zbog njihove posete. I želimo da im i ovako javno zahvalimo.

Bonus video:

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi