Kad imaš porodicu, rukomet staviš sa strane! Đorđić je evropsku titulu osvojio pred decom, a za 24sedam otkrio je želje u 2025. godini
Familija je osnova i baza, velika uloga u karijeri vrhunskog sportiste
Većina sportista s vrhunskim karijerama iza sebe ima čitavu četu ljudi koji im pružaju ljubav i podršku – porodicu. I dok su roditelji ti koji odmalena decu usmeravaju i podržavaju, onog trenutka kada igrač stvori svoju porodicu, njegova karijera dobija drugu dimenziju. Da nije samo na pričama koje se provlače u javnosti, potvrdio nam je i dugogodišnji reprezentativac Srbije i aktuelni rukometaš Partizana Petar Đorđić.
Kao neko ko je 10 godina igrao u najjačoj rukometnoj ligi na svetu, Bundesligi, pa osvojio evropski trofej sa Benfikom, rešio je da se vrati u domovinu, kako bi njegova deca odrastala u njegovom Šapcu.
- Pa vidi, kad smo osvojili Ligu Evrope sa Benfikom, to je takvo iznenađenje bilo, neverovatno i za mene, iako sam stalno pozitivan i sve gledam sa te strane, ali to je bilo van svih granica. Mnogo mi je bilo lepo u Benfiki, tamo sam na kraju bio pet sezona, a bila ja planirana jedna. Ali, kako se sve razvijalo, taj plan da se vratim u Nemačku je nestao, i kažem, hvala bogu što je bilo tako, jer je to nešto što ću pamtiti celog života. Onda je to počelo da ide nadole, kad smo osvojili Ligu Evrope. Umesto da krene nagore, krenulo je nizbrdo, kao da se Benfika zasitila. Otišao je trener, otišlo je dosta igrača, otišao sam ja. Vojvodina me je zvala da dođem, predstavljen mi je projekat. Marka Vujina jako dobro znam, igrao sam sa njim u reprezentaciji, i eto, imao sam mogućnost da se vratim kući s familijom. Iskreno, nije mi bilo lako kad sam shvatio da neću ostati u Benfiki, ali da se vratim u Nemačku ili Francusku, a deca su već velika... I hteo sam ili da ostanem tamo, iako mi se baš i nije ostajalo, zbog njih, zbog škole, ili, ako se vraćamo, da se vratimo u Srbiju. Mata je krenuo u prvi razred, da nema tu promenu sa portugalskog na nemački, nije to lako za decu. Nisam hteo sutra da imaju neke posledice, nezgodno je, 10 i šest godina, i onda se otvorila ta mogućnost – rekao je Đorđić u razgovoru za 24sedam i nastavio:
- I stvarno, klub kao klub u tom momentu je imao neke ambicije i imao sam mogućnost da igram sa dobrim igračima. Znao sam da će dosta mladih reprezentativaca da se vrati, i taj projekat mi je bio interesantan. I tako sam se vratio, da kažem, kao neki igrač u nekim dobrim godinama, da pomognem, možda da se stvori neki dobar klub u Srbiji, da se povuku mladi igrači, video sam celu tu priču kao nešto pozitivno.
Pročitajte još:
Malo je igrača koji se odluče na povratak u domovinu u godinama kada još uvek mogu na vrhunskom nivou da igraju „preko“, Petar nam je objasnio zašto, ali i priznao da nije verovao da će se to ikada dogoditi, pogotovo što do Vojvodine nikada zapravo nije ni igrao u Srbiji.
- Tako je, ja faktički nikad nisam ni živeo u Srbiji, jer sam otišao sa tri godine, i nisam verovao u to, jer nikad nije bila ozbiljna mogućnost. Mislim da mnogim igračima koji igraju preko znači kada, evo sada, vide Partizan, koji ima ambicije da postane prvak, da igra u Evropi, a tu je i Vojvodina, sutra, daj bože, još jedan klub. Najveći san svakog igrača je da igra u svojoj zemlji, u svom klubu koji voli, a da igra na vrhunskom nivou.
MN Press
Problemi koje nosi profesionalni sport
- Nikad nije sramota ako čovek ima problem da ode do psihologa i da popriča sa njim, na kraju krajeva, to je ono što pomaže. Mi smo u Benfiki imali psihologa. Klub je dobro organizovan, jer je fudbalski, i onda sve što su imali fudbaleri, imale su i druge selekcije. Imao sam sreće da nisam puno puta išao, jer stvarno uvek gledam pozitivno. Naravno, imam i ja loše dane, to je sve normalno. Ali ako čovek nije pozitivan, i ako sve počinje s nekim pesimizmom, onda čak i te pozitivne stvari što ti se dešavaju u životu ne možeš ni da vidiš.
A ako imaš pozitivnu energiju i probaš da utičeš na druge ljude, pozitivno će ti se uglavnom vraćati, jer onda si sposoban da vidiš i neke sitnice, ili da gledaš svoju decu u odrastanju, ili da, jednostavno, uživaš i gledaš pozitivno na neke stvari. Ja sam tako vaspitan, tako sam odgajen, i tako idem kroz život. Nemam problema da kažem kad imam problem sa nečim, uvek sam iskren, i sa te strane sam miran sam sa sobom. I ja, kad sam miran sam sa sobom, uglavnom i nemam problema. Neke stvari, naravno, postoju uvek u sportu.
Kad čovek oseti da negde ne pripada, da mu nešto ne prija, onda sam uvek ja taj ko proba da preuzme stvari u svoje ruke. I hvala bogu, uvek sam na neki način dobro reagovao i dobro rešavao. Bilo je i loših iskustava, a kad vratim film, iz njih sam i najviše naučio. Najviše sam naučio šta hoću, šta mi najviše prija, kako najbolje igram i koja je ta okolina koja mi treba da bih bio najbolji na terenu i u životu. Jer ja sam shvatio posle nekih stvari, da ako nisam srećan privatno, ne mogu da budem ni na terenu. Znači, u sportu je to sve mnogo kompleksno, verovatno kao i u svakom poslu. Ako nisam srećan privatno, kako mogu u poslu da budem pravi? Povezano je, to je jednostavno tako. I, eto, kažem, iz tih nekih loših iskustava, imao sam sreću da sam imao hrabrost da reagujem, i na kraj je uvek dobro ispalo.
A kada sportista postane mlad roditelj, to nosi sa sobom još jednu prednost, deca će imati prilike da odrastaju uz vaše igre i pobede. To se dogodilo i naslednicima Petra Đorđića, koji je evropsku titulu sa Benfikom osvojio dok su ćerka i sin bili na tribinama.
- Da, to je jedna stvar koja mi je bila mnogo, mnogo draga. Jer, kažem opet, za mene lično, jer ja sam u tu Benfiku otišao posle Belorusije. U trenutku kad sam otišao u Benfiku, mnogo ljudi je reklo - šta je to, zašto tamo, gde u Portugal? Nekako sam imao veru u to, i posle, kad sam produžio, ljudi su isto rekli: šta, zašto se nisi vratio u Nemačku? Ali ja sam nešto video u tome, verovao sam da možemo nešto da napravimo, i stvarno smo napravili nešto mnogo veliko. I kad to dostigneš sa klubom ili ekipom od koje se to ne očekuje, onda je to mnogo veća emocionalna sreća nego s nekim gde možeš to da očekuješ. Pogotovo što kažeš da su mi deca bila na tribinama, to mi je bilo nešto... – zastao je Petar na trenutak, dok su ga ponos i sreća preplavili, pa nastavio u dahu:
- Ne znam, tad je prvi put bilo da sam od sreće zaplakao, tako da je to sve iz mene izašlo, i uvek ću to posebno pamtiti.
Porodica je osnova i baza i Petrovog života, pa se ne libi da na svakom koraku, u svakoj rečenici istakne koliko je važno što ga kod kuće čekaju mir i ljubav.
- To je opet nešto gde sam imao stvarno sreće u životu. Znam i druge primere gde nije baš tako, ali eto, ja sam sa svojom ženom od svoje šesnaeste godine, to je isto bilo motivacija za mene, da nešto stvorim što pre, da budemo zajedno. Dobio sam ćerku s 23 godine, to mi je bila želja, da se ostvarim kao mlad otac, da imam baš tu neku mirnu luku, da se povučem. Mislim da mi je to kroz karijeru dosta značilo, jer čovek kad dobije dete i kad ima familiju u kući, automatski, hteo ili ne, drugačije se ponaša. Tada si mnogo odgovorniji, znaš da imaš nekoga ko je mnogo bitniji od tebe, umeš da, koliko god da je to ponekad teško, rukomet staviš sa strane kad dođeš kući, jer ima neko ko je mnogo bitniji od svega toga. To mi je isto pomoglo, nisam morao ženi da objašnjavam kako se osećam i zašto se tako osećam, ona je to već sve znala, i naravno, to je možda i najbitnija stvar, da imaš normalnu ženu, decu koja te podržavaju, koja su sa iste strane i koja su motivacija za sve što radiš. Kad vidim Mateju ili moju ćerku, koliko god da sam umoran ili šta god da me boli, u tom trenutku to nestaje, jer to su neke stvari, što ti kažeš, koje će ceo život nositi sa sobom, kao što ja nosim od svog oca, i to je nešto više od motivacije.
Profesionalac koji pomaže mladima u Partizanu
- Svi smo mi sportisti, svako ima taj neki veliki cilj, inače ga ne bi igrao, ali, imao sam tu sreću da sam naučio, kad sam bio mlađi u klubu, u Flensburgu, koji je uvek težio ka tome da igra za titulu, da će taj veliki cilj doći ako svakoga dana radiš svoj posao, onako kako treba, jer džaba ja pričam o velikim ciljevima ako zaboravljam svakodnevno da radim onako kako treba. I mi imamo velike ciljeve, velike ambicije u Partizanu, i to potvrđujemo time kako svakog dana radimo. Ja sam stvarno oduševljen svakim treningom, svi momci rade, oseća se ta glad, ta motivacija, ta pozitivna energija, i to je jedini put kojim možemo stići sve te, da kažeš, velike ciljeve. Mislim da su svi svesni toga. Lično, moji ciljevi su da jednostavno radim kao što sam do sada radio, da ostanem, ako je moguće, zdrav, da pomažem tim mladim momcima, da im budem, na neki način, pomoć i profesionalac, da oni mogu da se ugledaju na mene i da kažu da sam, pre svega i najbitnije, dobar čovek, a onda i profesionalac koji može da im pomogne u bilo čemu.
Porodica je i baza, i motivacija, i ljubav, ali i porodica „trpi“ zbog tatine karijere. Mnogo je okupljanja, rođendana, slavlja, kada nisu na okupu, ali, Petar je i u tom slučaju pronašao drugačiji, pozitivniji ugao gledanja.
- Kad gledaš iz tog ugla, da. Ali, kažem ti opet, stvarno sam imao sreću da je moja žena odrasla uz mene i uz sve to, i nikada nije gledala na to na taj način. Bilo mi je teško, pogotovo kad sam igrao za reprezentaciju, a moja ćerka je rođena 18. januara, pa sam na taj dan uvek bio na prvenstvima. I to mi je baš teško padalo. Ali ona je bila ta koja mi je davala vetar u leđa, da ne gledam sve to na taj način, da gledam pozitivno, da će moja deca to pamtiti, da su oni ponosni na mene. Nikad to nije bilo negativno u smislu - opet nisi kod kuće, ali nikad, nikad. I stvarno sam imao sreću u tome, jer da to nije bilo tako, možda bih na neki način i popustio. Jer, na kraju krajeva, familija jeste najbitnija. Tako i decu vaspitavamo, da gledaju uvek pozitivno, da ne gledaju iz ugla da nešto propuštaju, da se žrtvuju, jer ako hoćeš da uspeš u nečemu, moraš da se žrtvuješ. I to je jednostavno tako, pogotovo kao sportista.
I dok se porodica u Petrovoj mladosti trudila da mu ne nametne osećaj pritiska, sin ga ne štedi, pa je Mata danas njegov najveći kritičar.
Šta menjati u reprezentaciji
- Kad bih znao šta treba menjati da se dođe do rezultata, sve bih dao da to promenim, ali,' ne znam, pogotovo zadnje dve-tri godine. Uvek nešto malo fali, uvek je na jedan gol, na nerešeno, ne znam. Kad bih rekao da ne verujem, da će se nešto veliko napraviti, lagao bih. Razumem da ljudi pričaju da treba biti realan i postaviti niže ciljeve, ali kad ne bih verovao, lagao bih. Znam kakve igrače imamo, svi igraju po vrhunskim klubovima, imaju dobre uloge... Gledao sam utakmice gde smo pobeđivali Francuze i Slovence, koji su neverovatne reprezentacije, ali eto, jednostavno, nekako ta sreća u nekim trenucima fali da se napravi taj mali sledeći korak koji bi možda otvorio vrata i ulio samopouzdanje. Možda nedostaje i ta sreća, ali sreća mora da se zasluži kroz konstantni rad, kroz, ja kažem, godine rada, da se ta ekipa i nađe i sve, ali siguran sam da će ta sreća dođi, to 100 odsto znam, jer tako je uvek bilo u sportu. Moraju neke stvari da se poslože, mora da se prođe kroz težak period, ne bi li došao onaj pravi, jer svi ti, da kažeš, mali porazi, ta razočaranja, na kraju te dovedu do pravog, jer ako si pametan, nešto ćeš naučiti od toga, a siguran sam da reprezentacija jeste. Evo, i sad su doveli pravog trenera, Raula, koji je fantastičan stručnjak. To što je on prihvatio da bude trener reprezentacije Srbije je isto neki dobar znak i sama potvrda kvaliteta, jer je taj čovek navikao da osvaja titule. Ne bi došao da ne veruje, sigurno vidi nešto na čemu može da se radi.
- Mata ima sedam, a Klara sada puni 11 godina. Ona već ima neke druge teme, ali Mata, on već sve zna, ne daj bože da igram loše, on je najveći kritičar, ali da, to mi je tako smešno i slatko. Uživam u tome i drago mi je da imaju mogućnost sad u nekim godinama, kada će sigurno sve pamtiti, da me vide da igram još uvek dobar rukomet, da vide tatu kako igra, i znam, kroz svoj primer, da će im to na kraju samo dobro doneti.
Gledam da im budem neki pozitivan uzor i da im pokažem na koji način da se igraju, da uvek gledaš pozitivno neke stvari, i znam da ću im, ako budu sutra hteli da se bave sportom, isto kao moj otac davati vetar u leđa, ali se nikada neću mešati.
I uvek svi pričaju šta sportisti žrtvuju, to je činjenica, ali šta zauzvrat dobijaju, to isto čovek mora da vidi. Znači, ako gledaš iz tog ugla, to je isto tako, ali da vidimo one vedrije strane - istakao je Đorđić, i na kraju otkrio želje za 2025. godinu:
- To je uvek isto, da su meni u mojoj familiji svi živi i zdravi, da živimo iz dana u dan veseli, srećni i puni pozitivne energije. Da ostane ta glad u nama, pogotovo u meni za sportom, a siguran sam da hoće. Da imamo put ka nekom cilju u Partizanu, da nam to bude motiv, i onda će taj veliki cilj na kraju sigurno doći – podvukao je Petar Đorđić.
Bonus video
Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi
Komentari