Hoće li Beograđani ostati bez naknade za dolazak na posao?

Od 1. januara 2025. javni prevoz u Beogradu bi mogao biti besplatan za sve građane, kako je najavio gradonačelnik srpske prestonice Aleksandar Šapić. Ova promena, ukoliko je izglasa Skupština grada, deluje kao dobra vest za većinu od gotovo milion onih koji rade u glavnom gradu (837.269 u 2023. prema zvaničnoj gradskoj statistici), ali otvara i neka druga pitanja rada i plata.

Gradonačelnik Šapić je na konferenciji za medije u Starom dvoru danas rekao da će Beograd sa tom socijalnom merom biti jedini grad u Evropi koji ima besplatan prevoz za dva miliona ljudi.

Međutim, besplatan javni prevoz nije i besplatan prevoz za sve zaposlene, jer ne koristi svi, ili ne koriste svakodnevno, uslugu koju omogućavaju beogradski autobusi, tramvaji i trolejbusi.

Neki ljudi na posao dolaze svojim automobilom, svedoci smo tome po nepreglednim kolonama u špicu koji se produžio na sate, neki taksijem a neki i peške. Deo troška koji svi zaposleni imaju, bez obzira kako dolaze na posao, nadomešćuje se u kućnim budžetima „naknadom troškova prevoza… za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz“ (Član 118 Zakona o radu).

I tu dolazimo do prvog problema koje donosi besplatan prevoz – nema karata, odnosno ne zna se cena prevoza koja bi morala da se nadoknadi svima onima koji rade u Beogradu (a to su i oni koji, recimo, žive u Pančevu, Staroj Pazovi ili Novom Sadu). A to bi neke nesavesne, slobodno možemo reći loše, poslodavce moglo navesti na ideju da tu zakonsku obavezu ukinu svojim zaposlenima pod izgovorom da je „prevoz besplatan“.

Već su se oglasili iz Unije poslodavaca i sa idejom da za procenjeni iznos poslodavci sami povećaju plate, što i nije baš dobro promišljena ideja, čime se bavimo kasnije.

– Nadam se da sada nećemo dodatno svađati zaposlene i poslodavce, jer radnika ionako imamo sve manje, već smo se „navikli“ da prevoz do posla idemo po sat vreme… A loša atmosfera u firmi zbog nezadovoljstva radnika znači da će i poslodavci da zarađuju manje. Moramo se držati zakona i njegova namera je jasna – olakšati zaposlenom da dođe na posao i da po tom osnovu ne trpi trošak, da bi na poslu on mogao da zarađuje i pravi profit poslodavcu – kaže za 24sedam poreski savetnik Aleksander Segedi, vlasnik i direktor agencije Tim011 Digital.

Trošak imaju i "pešaci"

Kada god je ova tema dolazila u žižu javnosti, a to je obično bilo poskupljenjem prevoza ili nekakvim primoravanjem zaposlenih na kupovinu „markica“, sindikalci i pravnici su isticali da zaposleni imaju pravo na naknadu, bez obzira na to koji način dolaze na posao, kao i da taj trošak ne mora da pravda.

Segedi se s tim slaže i ukazuje na odluke Vrhovnog kasacionog suda i nekih nižih sudova po Srbiji.
Vrhovni sud je jasno presudio da "pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada imaju svi zaposleni bez obzira na činjenicu da li zaposleni koriste javni ili sopstveni prevoz, odnosno na posao dolaze pešice, niti je isplata troškova prevoza uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenih do mesta rada."

Unsplash

 

„Način na koji će zaposleni faktički preći ovu razdaljinu (sopstveno vozilo, taksi prevoz, javni linijski prevoz), nije od uticaja u situaciji kada opštim aktom poslodavac nije predvideo merila i kriterijume i način ostvarivanja tog prava. Jedini limit koji Zakon propisuje je da se ti troškovi priznaju u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju“, presuda je Apelacionog suda u Novom Sadu iz avgusta 2020. god.

Čak i kada je, recimo, Apelacioni sud (u Nišu) presudio da je to što je zaposleni na posao išao peške jer živi 500 metara od firme u kojoj radi osnova da mu se ne isplati  naknada da prevoz, Kasacija je 2021. godine to oborila ((Rev2 86/21 od 30.06.2021.) sa obrazloženjem da „Pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada prema citiranim propisima nije uslovljeno ni postojanjem organizovanog javnog prevoza, ni udaljenošću od mesta zaposlenja, već jedino postojanjem stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada. Stvarni troškovi određuju se prema broju efektivnih radnih dana i cene pojedinačne karte u javnom prevozu. Činjenica da tužilac stanuje na oko 500 metara od mesta zaposlenja ne znači da je to rastojanje dužan da pređe pešice. Navedeno rastojanje se ne može nužno smatrati malim rastojanjem jer su blizina, odnosno daljina, relativni pojmovi koji zavise od psiho – fizičkih sposobnosti svakog pojedinca ponaosob, a citiranim relevantnim propisima nije predviđena obaveza da se prilikom obračuna stvarnih troškova za dolazak i odlazak sa rada uzmu u obzir i psiho – fizičke sposobnosti zaposlenog o čijem se pravu odlučuje“.

– Određivanje daljine je stvarno besmisleno. A u jednom trenutku smo imali stav da to bude najmanje dve stanice prevoza. I sad, vidite ovako, ja sam nekada živeo u Sremčici gde postoji jedno stajalište autobusa, zove se Železnik Makiš a sledeće je šest i po kilometara dalje, na Adi Ciganliji u Radničkoj a druga kod Stare šećerane. To je već sedam kilometara, pa vi vidite imali smisla – objašnjava slikovito Segedi.

Nešto što nikako ne treba zaboraviti - porez

– Govorimo o trošku dolaska na posao, i zakon se samo time bavi. Da karikiramo, ako zaposleni dolazi na posao peške i tako mesečno potroši jedne cipele, trošak mu je 8.000 dinara ili koliko te cipele već koštaju. Ili ako imate dobrog radnika koji svakodnevno dolazi iz Niša, njemu je trošak još veći. Da bi imao univerzalnu meru za naknadu, zakonodavac se odlučio na „cenu karte“, a da ne bi bilo zloupotreba i nekom kao platu davali minimalac a na ime prevoza mu isplaćivali 100.000 dinar, Ministarstvo finansija određuje neoporezovani iznos naknade za prevoz. Može se radniku priznati i veći trošak, odnosno odrediti veća naknada ali na „ostatak“ preko neoporezivog dela se plaća porez – ukazuje Segedi.

Upravo je zbog toga loša ideja za poslodavce ako bi se sadašnja naknada za prevoz „prebacila“ u zaradu. Jer sa tako uvećanom zaradom platilo bi se i više poreza na zarade.

Pored pitanja da li će neki poslodavci sada „iskoristiti priliku“ i ukinuti zaposlenima ono što im po zakonu pripada, otvoreno je i pitanje kako će se onim firmama koje ne žele da se zameraju svoji radnicima nadalje poreski tretirati ova naknada.

I pored gotovo unisonog stava pravnika da ovu naknadu radnici ne bi trebalo da nikako „pravdaju“, računima ili sl, stav Ministarstva finansija je da nema poreskog oslobođenja ukoliko se računovodstveno iznos naknade ne pokrije dokazom plaćenom prevozu – kartom, računom za gorivo...

Ministarstvo se tu ne vodi Zakonom o radu, već Zakonom o porezu na dohodak građana, koji u članu 18 kaže da „Ne plaća se porez na zarade na primanja zaposlenog od poslodavca po osnovu naknade dokumentovanih troškova prevoza za dolazak i odlazak sa rada - do visine cene mesečne prevozne karte u javnom saobraćaju, odnosno do visine stvarnih troškova prevoza, a najviše do 5.398 dinara mesečno“.

Ovakvo mišljenje se do sada „sudaralo“ sa odlukama suda. „Pešaci“ nisu mogli da „dokumentuju“ svoj trošak dolaska na posao a sada to neće moći ni svi Beograđani koji dolaze na posao javnim prevozom.

Zanimljivo je da je do pre desetak godina i Ministarstvo bilo mišljenja, što je i službeno objavljivano, da poslodavac isplaćuje neoporezivu naknadu troškova dolaska na posao za sve zaposlene prema internoj evidenciji, bez obaveze da to i dokazuje svaki nastali trošak.

Možda se sada to mišljenje vrati, bar za Beograd.

BONUS VIDEO

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi