Ostvaruje se noćna mora bogataša: „A odakle vam pare za tu sliku?“

Teška vremena su nastupila za sve one koji hleb nasušni zarađuju tako što prodaju, preprodaju, procenjuju, osiguravaju, transportuju, skladište umetnine u Velikoj Britaniji. Doba džentlmenskog poslovanja je završeno i sada država traži da prodavac utvrdi ne samo ko mu je kupac, nego i odakle mu pare. Ukratko, katastrofa, piše magazin Biznis i finansije (B&F).

Poreska uprava Velike Britanije počela je sa primenom propisa koji se odnose na sprečavanje pranja novca na lokalnom tržištu umetnina. A kada je Britanija u pitanju, to „lokalno“ znači dobar deo svetskog tržišta. Prodavci, pre svega galerije, obavezni su da utvrde ko je stvarni kupac a ko samo posrednik, te izvor novca kojim kupac plaća.

U nacionalnoj proceni rizika za pranje novca iz 2020. godine britansko Ministarstvo finansija proglasilo je tržište umetnina „visokorizičnim“, poput gotovine i trgovine nekretninama.

Sada svi oni koji aktivno učestvuju na britanskom tržištu i prodaju umetnine čija vrednost prelazi 10.000 funti (oko 12.000€), obavezni su prvo da se registruju kod Poreske uprave, usvoje procedure za sprečavanja pranja novca, a onda i da počnu sa njihovom primenom. Ako su se mešetari sa londonskog tržišta umetnina nadali da će nova pravila ostati mrtvo slovo na papiru, prevarili su se.

Poreznici su krenuli u kontrole i kažnjavanje, gde je za sada fokus na proverama da li su se svi koji se bave trgovinom umetninama registrovali i napravili svoje procedure. „Zaboravnim“ već su počele da stižu kazne i do 13.000 funti, pa su počela preispitivanja u stilu „vredi li se uopšte i dalje baviti ovim poslom“.

Živi i pusti druge da troše

U pristojnom društvu „ne pita se“ odakle nekome pare, pogotovu ako pokušavate da mu prodate robu koja će vam donijeti značajnu zaradu. Zlatno pravilo na kojem počiva britanska industrija usluga koja opslužuje sve, od arapskih šeika, američkih novopečenih milionera i milijardera, ruskih i ostalih istočnoevropskih tajkuna, kontraverznih azijskih biznismena i političara pa do živopisnih i simpatičnih južnoameričkih poslovnih ljudi, glasi: „Živi i pusti druge da troše!“.

A da se troši na umetnine, to nije sporno. Procenjuje se da je ukupan promet ostvaren na globalnom tržištu umetnina u 2023. godini bio impresivnih 65 milijardi dolara.

Na Veliku Britaniju otpada 17% globalnog prometa na tržištu umetnina, čime su se Britanci plasirali na treće mesto u svetu, iza SAD (42%) i sveprisutnije Kine (19%). Iza Britanije u Evropi se nalazi Francuska (7%) i bogata Švajcarska (3%).

Oni sa milionima i milijardama dolara sumnjivog porekla odavno su naučili da je taj novac najsigurniji ako se „parkira“ na Zapadu.

Kuća ne može u koferče, slika može

Velika Britanija, SAD, Švajcarska, Francuska, niko se tu baš previše ne zamara suvišnim pitanjima o poreklu para, sve dok se ulažu u njihove nekretnine, deonice, obveznice.

Na žalost, neki od ovih ljubitelja umetnosti znaju se naći u situaciji gde je neophodno preko noći promeniti boravište, kako svoje tako i njihove imovine. Ulaganje u kuće i kućerine, odličan je način da se desetine i stotine miliona parkiraju „na sigurno“, kao i da se po potrebi kroz kasniju prodaju te pare usput i operu. Jedini je problem što vilu ne možete utovariti preko noći na avion i preneti na neko od egzotičnih karipskih ostrva.

U ograničenu vrednost nekretnina kao investicije uverili su se i brojni ruski tajkuni, čija je imovina na Zapadu nakon 2022. preko noći „zamrznuta“ do daljnjeg. Sa druge strane, umetnička slika ili više njih, vrednih desetine ili stotine miliona dolara, može se ne samo utovariti u avion, već ako je baš neophodno jednostavno se urola i spakuje u koferče.

Profimedia

 

Upravo ova mobilnost umetnička dela čini neodoljivim i daje im nedostižnu prednost u odnosu na nekretnine ili čak i samu gotovinu. Kao deo globalnog biznisa oko umetničkih dela razvio se i poseban segment, bescarinska skladišta locirana pored glavnih svetskih aerodroma i specijalizovana za dugotrajno čuvanje i zaštitu umetničkih dela.

Direktno iz privatnih aviona umetnine se prebacuju u ova skladišta, bez prolaska kroz carinu i evidentiranja i na isti način odlaze. Ovo je i jedan od načina čuvanja umetničkih dela nakon njihove kupovine na velikim međunarodnim aukcijama, gde se često nakon ulaska u ova skladišta slikama i ostalim umetninama gubi svaki trag.

Da li su još u skladištu ili su diskretno preprodata i premeštena na neku drugu lokaciju, niko ne zna.

Britanskim poreznicima je, naravno, ovo poznato, pa se ista pravila koja važe za trgovce umetninama primjenjuju i na vlasnike ovakvih bescarinskih skladišta – prodavao ili čuvao, moraš znati sve o klijentu i poreklu njegovih para.

Po svemu sudeći i bescarinska skladišta za čuvanje umetnina u Velikoj Britaniji na putu su da izgube svoju privlačnost i brojne klijente.

Tu su i super jahte ultra bogatih, koje su u principu „ničija zemlja“ i čije kabine često krase klasična umetnička dela, ali koja konkretno, to je poznato samo malobrojnim koji se ubrajaju u goste na takvim jahtama.

Kao i nekretninama, i umetničkim delima cena kontinuirano raste, što samo po sebi opravdava njihovu kupovinu.

Cena kućama može i pasti, dođe li do drastičnog povećanja ponude (ili manjka tražnje), ali je malo verovatno da će Leonardo Da Vinči, Van Gog ili Pikaso, preplaviti tržište svojim novim radovima.

Stoga je sasvim logično da su učesnici na britanskom tržištu umetnina, od galerista do agenata i aukcijskih kuća veoma zabrinuti za budućnost svog posla.

Amerikanci i Kinezi ne postavljaju pitanja

Ključna primedba britanskih trgovaca umetninama na primenu propisa za sprečavanje pranja novca i na umetnine je da zakon ne pravi razliku između umetnine prodate za 11.000 evra i one čija je cena 111 miliona evra. I u jednom i u drugom slučaju se očekuje da prodavac proveri kupca, ko je, šta je, odakle je, čime se bavi, te šta je tačno izvor novca kojim plaća konkretno umetničko delo.

Dodatan izgovor je da trgovci umetninama nisu privatni detektivi. Ako se ne može verovati u poštenje ljubitelja umjetnosti koji su spremni bez razmišljanja platiti milione evra za umetničko delo, pa kome se onda može?

Ali ono što stvarno „žulja“ britanske trgovce umetninama je strah da ako počnu klijente zapitkivati o njihovoj intimi, poput „a kako ste tačno zaradili ovih 5,5 miliona funti“, da bi se klijenti mogli uvrediti te pokupiti svoje prnje i pare i ubuduće u šoping ići u Njujork ili Hongkong. Bojazan od konkurenciju u EU u ovom slučaju ne postoji, jer slična pravila su na snazi i u EU.

Ali sa SAD i Kinom je druga priča. Za razliku od Britanaca i Evropljana, Amerikanci i Kinezi pravila za sprečavanje pranja novca ne primjenjuju na trgovanje umetničkim delima.

Još 2020. godine u izveštaju pripremljenom za Kongres SAD, navedeno je da je tržište umetnina „najveće legalno, neregulisano tržište u SAD“, koje deluje „iza vela tajnosti“. To omogućuje savetnicima za umetnost „da zastupaju i prodavce i kupce, skrivajući time i njihov stvarni identitet kao i izvore sredstava“, pri čemu prodavac ne zapitkuje previše ko je stvarni kupac, niti kupca zanima ko je u stvari prodavac. Blaženstvo je u neznanju.

U 2019. godini, samo 42% prodaje umetnina išlo je preko aukcijskih kuća, dok je 58% otišlo kroz privatne transakcije, daleko od radoznalih očiju. Bez obzira na izveštaj Kongresa, ništa se nije promenilo.

To i nije neko iznenađenje, imajući u vidu da su glavni kupci i prodavci upravo oni najbogatiji, ekonomska i politička elita, a kao što se zna za bogove ne važe ista pravila „kao za volove“.

Od zavođenja reda na britanskom tržištu umetnina najviše će izgleda profitirati Amerikanci i Kinezi. Realno je očekivati da se kupci preorijentišu na američko i kinesko tržište. Na kraju, biće „dva loša, ubiše Londonca“, ali kapitalizam je surov a konkurencija bespoštedna čak i kada se radi o umetninama.

Tako barem kažu.

BONUS VIDEO

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi