Zašto Srbi nisu Danci?

U Danskoj je sasvim normalno biciklom ići na posao, fakultet, svratiti do tržnog centar ili aerodroma, prevoziti teret prikačenom dvokolicom kapaciteta gepeka karavana… I sve to zasebnim biciklističkim trakama širine kao neke od vračarskih ulica u Beogradu. I to je deo razloga zašto su u anketama Danci uvek među top tri na listi „najsrećnijih ljudi na svetu“.

Da bi Srbija, odnosno Srbi, krenuli tim putem, potrebno je, za početak, imati bicikl.

Bolji bicikli u Srbiji trenutno koštaju od 80.000 do 100.000 dinara, profesionalni dostižu cenu i do nekoliko hiljada evra, ali većina kupaca u Srbiji bira jeftinije modele, kažu u magazinu "Biznis i finansije" (B&F).

Tokom pandemije, povećala se prosečna potrošnja u segmentu najpopularnijih dvotočkaša, ali se pad standarda odrazio i na ovu industriju, kažu proizvođači bicikala, kojima najviše smeta neregulisana prodaja polovnjaka sumnjivog porekla i kvaliteta.

Nekada se za bicikl izdvajala cela plata

Nov bicikl za odrasle u Srbiji i dalje može da se kupi za 20.000 dinara, „bolje mašine“ u rangu srednje klase, koje mogu služiti za svakodnevno („dansko“) korišćenje, trenutno koštaju od 80.000 do 100.000 dinara. Domaći proizvođači kažu da oni pravi, „profesionalni“ bicikli koštaju i nekoliko hiljada evra, ali da većina kupaca u Srbiji traži običan bicikl.

‒ Bicikl je u poređenju sa svim drugim što je poskupelo i dalje pristupačan kupcima, možete da ga kupite za 200 evra. Ljudi su bili spremni da izdvoje i više novca za bicikl tokom pandemije 2020. i 2021. godine. Tada je prodaja bila veća, ali je porasla i cena bicikala zbog globalnog poskupljenja metala, gvožđa i transporta. Skočila je prodaja kvalitetnijih bicikala u Srbiji, a prosečna potrošnja za ove dvotočkaše je porasla sa 200 na 300 evra. Nažalost, već tokom 2022. godine usledio je pad domaćeg standarda, pa se i prosečna potrošnja za kupovinu bicikla vratila na 200 evra - objašnjava za „B&F“ Dejan Olah, direktor fabrike „Kapriolo“.

Nekada se za bicikl izdvajala cela plata. Toliko su koštali oni koje je proizvodila nekadašnja, čuvena fabrika „Partizan“ u Subotici, priseća se Dragan Kalauz, direktor marketinga u fabrici „Venera bajk“, koji je u ovom subotičkom pogonu razvio liniju ženskih bicikala za gradsku vožnju.

- Mislim da su bicikli sada pristupačniji, veća je ponuda, brojni su modeli, a možete i za 20.000 dinara da kupite sasvim pristojan bicikl. To su osnovne verzije, nemaju skupu opremu kao profesionalni modeli. Mislim da su sirovine iz Kine i uvoza za oko 30 odsto povećale cene bicikala, ali mi dosta toga i sami proizvodimo - gume, blatobrani i prateća oprema su domaći. Prednost domaćih bicikala su servisi i delovi za održavanje, i tu kupac ne mora da brine ako dođe do problema - objašnjava Kalauz za „B&F“.

Bicikl po meri

Biciklisti koji žele „bicikl sa karakterom“ mogu da potraže ono što im treba u radionicama koje nude bicikl „skrojen“ po želji kupca. Maštoviti dvotočkaši vedrih boja i sa originalnim detaljima već godinama krase naše ulice, počev od Beograda, gde bračni par Vučković u svojoj radionici pravi bicikle različitog dizajna, među kojima su sve popularniji kruzeri.

‒ Za razliku od prodavnica gde kupac može da bira samo između bicikala koji su u ponudi, kod nas ima mogućnost da poruči model, boju, delove i opremu po svojoj želji. Nijedan bicikl nije isti, kao što se i sami vlasnici razlikuju. Ovakav pristup nam omogućava da napravimo bicikl prema konkretnim potrebama. Recimo, nije isto ako živite u Subotici ili Zrenjaninu, onda vam za laganu gradsku vožnju ne treba bicikl sa brzinama kao u slučaju ako živite u nekom planinskom mestu. Osim toga, možemo da napravimo i seriju identičnih bicikala. Mi sklapamo modele od delova koji su serijski napravljeni, a kupac je taj koji bira njegov konačni izgled. Veoma vodimo računa i o estetici i neke komponente uvozimo, deo uzimamo od naših proizvođača, a ostalo sami dorađujemo ‒ priča Ljubomir Vučković, vlasnik beogradske firme „Moj bicikl“, u kojoj sa suprugom Duškom pravi i restaurira bicikle.

Ilustracija: 24sedam/G.M.Š.

 

On ističe da je za ukupnu proizvodnju bicikala u Srbiji jako važno koliko je razvijena biciklistička infrastruktura, ali smatra i da mediji mogu puno da učine na popularisanju biciklizma.

‒ Takođe, po mom mišljenju našu proizvodnju jako ugrožava uvoz velike količine polovnih i bicikala sumnjivog porekla, iz Zapadne Evrope. Činjenica da uvozimo robu koju sami proizvodimo je, inače, problem cele privrede u Srbiji. Korist od toga ima mali broj ljudi, a država nema ništa, za razliku od domaćih firmi koje plaćaju sve u svojoj zemlji i obezbeđuju prihode državnom budžetu ‒ komentariše Vučković.

Od malih do velikih pedala

Među prodavanije bicikle u Srbiji spadaju, naravno, dečji, zahvaljujući i finansijskoj pomoći baka i deka. Ali kako dete raste, tako se menjaju i modeli bicikala koje vozi, sve dok ne stigne do „velikih pedala“.

I dok se budžet za dečji vozni park uvek nekako obezbedi, potrošači u Srbiji sa prosečnim zaradama nešto manjim od 96.000 dinara teško mogu da u isto vreme zamene porodični park dvotočkaša za višečlanu porodicu.

Zato od pomoći mogu biti subvencije, koje su gradovi poput Beograda, Niša, Novog Sada, Zrenjanina, Sombora i Bačkog Petrovca poslednjih godina ponudili građanima kako bi kupili bicikle.

Dejan Olah potvrđuje da se dečji bicikli dobro prodaju, jer se praktično podrazumeva da čim dete prohoda, vreme je i da počne da vozi bicikl.

Najprodavaniji bicikli u našoj zemlji su za ravne terene. Odrasli najviše kupuju turing, treking i gradske bicikle za ravničarski deo zemlje, gde je i infrastruktura razvijenija, dok u planinskom delu Srbije najbolje idu sportski modeli i mtb, odnosno planinski modeli, sa velikim i širokim točkovima i većim brojem brzina.

Direktor fabrike „Kapriolo“ takođe ističe da je razvijena biciklistička infrastruktura podjednako važna i za proizvođače bicikala i za njihove vozače.

Poslednjih godina, broj biciklističkih staza se povećao, najviše u Novom Sadu i Beogradu. To ipak nije dovoljno, poručuju iz brojnih biciklističkih udruženja, koja traže da se staze grade pored međugradske putne mreže, kako biciklisti ne bi bežali od automobila i stalno rizikovali da budu povređeni.

Upravo jedna od takvih, novijih biciklističkih staza, koja je udaljena od putne mreže i mogla bi da bude zanimljiva biciklistima rekreativcima, nalazi se u Banatu i povezuje Zrenjanin i Temišvar na međudržavnoj ciklo-ruti između Srbije i Rumunije. Izgrađena je uz Begej i biće u upotrebi kada se otvori granični prelaz Srpska Crnja - Otelek, namenjen biciklistima. Ljubitelji vožnje na dva točka moći će da koriste rutu od 74 kilometara od poslednje nedelje marta do kraja oktobra, svakog poslednjeg vikenda u mesecu. Potrebni su samo pasoš, dva točka i dobra volja.

Dobro krenuo, na putu negde „izgubio vazduh“

Bicikl je zahvaljujući jednostavnom upravljanju i mogućnosti da se brzo stigne do željenog cilja postao omiljeno prevozno sredstvo čak i na brdovitom Balkanu, gde je posedovanje automobila i dalje stvar prestiža, a dobrih biciklističkih staza i parkinga nema ni približno dovoljno. Ipak, bicikl se kod nas „zapatio“ vrlo brzo nakon što se pojavio u 19. veku. Ljudi u Srbiji su rado „terali točak“ po ulicama i voleli da se takmiče u biciklističkim trkama na velodromima, koji su se gradili u te svrhe.

Dva veka kasnije, domaći proizvođači plasiraju na tržište između 150.000 i 200.000 bicikala. Prema dostupnim podacima, najveći udeo imaju tri fabrike, u kojima se bicikli sklapaju od uvoznih i domaćih delova i potom dorađuju. „Kapriolo“ (Capriolo) iz Bačke Topole i „Venera bajk“ Subotica imaju po 30 odsto učešća na tržištu, od većih tu je i „Polar bajk“ sa sedištem u Beogradu i fabrikom u Kruševcu, dok ostatak tržišta pokrivaju manji pogoni, manufakture i porodične radionice.

BONUS VIDEO

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi