Da li je braunfild spas za opusteli jug Srbije?

Braunfild investicije se skoro uvek vezuju za velike gradove, ali one bi mogle da pomognu i ruralnim područjima da smanje odliv stanovništva, koji je najizraženiji na jugu i jugoistoku Srbije.

Država je propustila priliku da obnovi propale fabrike u ovom delu zemlje, dok je tu bilo više ljudi, pa je sada teško obezbediti radnu snagu. Među preprekama su i nerešeni imovinski odnosi i dotrajalost napuštenih objekata. Ipak, ekonomisti i predstavnici privrede smatraju da za sve to ima rešenja, kada bi se problemima u manje razvijenim sredinama pristupalo strateški, piše poslovni magazin Biznis i finansije (B&F).

Napuštene kuće i zarasle okućnice uobičajen su prizor u većini srpskih sela, naročito u južnom i jugoistočnom delu zemlje. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, od sredine prošlog veka do poslednjeg popisa iz 2022. godine, seosko stanovništvo u 28 opština na jugu i jugoistoku Srbije skoro se prepolovilo, na oko 408.000 ljudi.

Stanovništvo u ovom delu zemlje je najstarije, a broj napuštenih stambenih jedinica je najveći. Poslednji popis pokazuje da od 41.063 ugašenih domova u selima na teritoriji Srbije, čak 68% njih se nalazi u jugoistočnoj Srbiji.

Strahuje se da će pustih sela biti sve više, ako država ne obezbedi ravnomerniji regionalni razvoj. Ekonomisti i predstavnici privrede na jugu i jugoistoku Srbije saglasni su da bi migracije mogle da se smanje kada bi se otvarale proizvodne firme u većim opštinskim mestima, kakve su nekada postojale u Crnoj Travi, Babušnici, Gadžinom Hanu, Bojniku... Pogoni u tim mestima već decenijama zvrje prazni, a mogli bi da se iskoriste za braunfild investicije, predlažu sagovornici B&F-a.  

Kad ima volje, ima i načina

Branislav Mihajlović, vlasnik preduzeća za proizvodnju komunalne opreme Resor u Gadžinom Hanu, smatra da otvaranje firmi u ruralnim područjima ne samo da bi smanjilo odliv mladih u gradove, već bi omogućilo njihov povratak u sela.

– Posao i novac su jedini motivi da neko ostane na selu. U ruralnim područjima na jugu i jugoistoku Srbije ima pogona čije bi renoviranje koštalo mnogo manje nego izgradnja novih fabrika u gradu. Potrebno je otvarati pre svega pogone u kojima bi se zapošljavale žene, recimo tekstilne ili konditorske fabrike, jer u ruralnim krajevima ima muškaraca, ali nema devojaka sa kojima bi mogli da zasnuju porodicu. Problem manjka ženske radne snage mogao bi da se reši organizovanim prevozom iz većih mesta poput Niša, Pirota, Leskovca – kaže Mihajlović, koji je fabriku za proizvodnju komunalne opreme otvorio u nekadašnjem pogonu EI plastike.

Po njegovom mišljenju, potrebno je jačati domaće firme koje rade u manje razvijenim područjima, kako bi one mogle da kroz širenje dobavljačke mreže podstiču razvoj porodičnih poslova.
Mihajlović dodaje da prema zvaničnim podacima, strane fabrike na jugu Srbije nisu uticale na otvaranje kooperantskih firmi, jer su pogoni sa inostranim kapitalom zatvoreni sistemi koji uvoze sirovine i poluproizvode, a izvoze gotove proizvode.

– Moj predlog je da se napravi pilot projekat koji bi podrazumevao da mladi bračni parovi dobijaju mašine i rade kao kooperanti za domaće proizvođače. Uz subvencije države njima bi se obezbedila mesečna zarada od 4.000 do 5.000 evra, a taj novac bi sigurno motivisao jedan broj bračnih parova da se iz grada presele na selo. Ako bi došlo samo 10 mladih bračnih parova, jedan nerazvijeni kraj bi za šest, sedam godina mogao da bude bogatiji za dvadesetoro ili tridesetoro dece. Porodice bi imale sigurna primanja, a život na selu pružio bi im šansu da se bave i pčelarstvom, stočarstvom, voćarstvom. Sve to bi uticalo da sela ožive – uveren je Mihajlović.

On ističe da bi lokalne samouprave na jugu Srbije morale mnogo aktivnije da se uključe u borbu protiv migracija, da više sarađuju i daju zajedničke predloge kako pokrenuti novu proizvodnju na ovom području, uključujući i obnovu starih pogona koji su već decenijama prazni.

Ljudi se lakše iseljavaju nego što se vraćaju

Boban Stojanović, profesor Ekonomskog fakulteta u Nišu podseća da su sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka na jugoistoku Srbije izgrađeni brojni pogoni. Nažalost, malo je onih u kojima je nakon propadanja društvenih firmi ponovo pokrenuta proizvodnja.

– Tu je po mom mišljenju ključni problem raspoloživost radne snage. Verujem da bi se našli investitori koji bi bili zainteresovani da obnove postojeće objekte i da u njima započnu neku novu proizvodnju ili da nastave sa delatnošću kojoj su ti pogoni bili namenjeni. Međutim, postavlja se pitanje ko bi u njima radio? Recimo, opština Crna Trava ima samo 1.000 stanovnika, a godišnje se rodi jedno ili dva deteta. Tamo ima praznih hala i to je dobro područje za poljoprivredu i prehrambenu industriju jer je okruženo zdravom životnom sredinom, ali ima tu mnogo smetnji, a najveća je nedostatak radne snage – kaže Stojanović za B&F.  

Profimedia

 

On ističe da je Srbija propustila priliku da obnovi proizvodnju u fabrikama u malim mestima dok je u tim regionima bilo više ljudi i sada mora da se radi na povratku stanovništva, a to je mnogo teži proces nego iseljavanje.

– Postoje dobra iskustva iz sveta i ono što kaže logika. Ne može doktor u nerazvijenom području koje je van glavnih saobraćajnica da bude isto plaćen kao lekar u gradu. Visokoobrazovani, kreativni, stručni ljudi morali bi da budu daleko više plaćeni u nerazvijenim područjima, kako bi povukli razvoj tih opština. To se može postići samo kroz dobro osmišljene politike ruralnog razvoja i revitalizacije sela. One u Srbiji, nažalost, ne postoje, već se primenjuju samo neke pojedinačne mere za povratak ljudi u sela – ukazuje Stojanović.

Prema njegovim rečima, stimulisanje investitora za braunfild investicije u ruralnim područjima jugoistočne Srbije mora da bude konkretnije i mnogo veće nego što je to slučaj sa razvijenim centrima, kao što su Beograd i Novi Sad.

Stojanović predlaže i da se oni koji bi ulagali u manje razvijena područja oslobode poreza i doprinosa, ili da se na njih primenjuju niže poreske stope.

– Tu bi trebalo razvijati proizvodnju koja je vezana za voćarstvo, a u planinskim područjima preradu drveta, ali ako je moguće da ta proizvodnja bude u što više faza. Mogli bi da se otvaraju i mali pogoni u tekstilnoj industriji, a bilo bi dobro i da se obnavlja zanatstvo – smatra  Stojanović.

Dugi stečajni postupci koče investitore

Aleksandar Milićević, predsednik Regionalne privredne komore Nišavskog, Pirotskog i Topličkog okruga kaže za B&F da su osnovni problemi kod braunfild investicija nerešeni imovinski odnosi i loše stanje infrastrukture zbog dotrajalosti.

– Zbog nerešenih imovinskih odnosa i loše infrastrukture investitori se više odlučuju za grinfild investicije, jer u tom slučaju ne moraju ništa da ruše. Izgradnja nove infrastrukture je poseban problem, jer zahteva postojanje Plana detaljne regulacije, a za mnoga mesta taj plan nije urađen – ukazuje Milićević.

On navodi da su proizvodni pogoni u manjim mestima na području Nišavskog, Pirotskog i Topličkog okruga većinom privatizovani, ali ima i onih koji su još u stečaju.

– Ti stečajevi su ozbiljan problem kod nas jer traju po 15 ili 20 godina, što je nedopustivo. Potrebno je da se menja zakon ili da se utiče na to da se stečajni postupci brže završavaju, jer niko neće da ulaže u imovinu koja je još u stečajnom postupku. Kada bi se to rešilo, svakako bi se našli investitori i to pre domaći nego strani – veruje Milićević, „jer domaći investitori su po pravilu iz tog kraja, ili su čak i radili nekada u tim pogonima i poznaju, možemo reći, svaki njihov šraf“.

Milićević smatra da bi pogoni na jugoistoku Srbije mogli da se iskoriste za različite delatnosti, jer su to velike hale koje omogućavaju raznovrsnu proizvodnju, od tekstila, preko hrane, do informatičke opreme.

BONUS VIDEO

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi