Negotinski ljubavnici iz XIX veka: Kako su se upoznali i voleli Hajduk Veljko I Čučuk Stana (FOTO)

Vladimir Milutinović, učitelj u penziji, maja 1934. godine poklonio je biblioteci muzeja u Negotinu svoje zapise o Čučuk Stani, ženi čuvenog srpskog junaka Hajduk Veljka Petrovića, koji je jula 1813. godine, u borbi protiv Turaka, poginuo uz povike: “Život dam, Krajinu ne dam”.

Pročitajte i ovo:

Razotkrivanje mita o hajducima: Nisu svi bili heroji, neki su bili opasni kriminalci (FOTO)

Dragocena riznica naše istorije i narodne mudrosti: „Srpske junačke pesme“ Vuka Karadžića

Prema predanju, Čučuk Stana je išla je sa Veljkom u borbe sa Turcima, bila ranjavana, imala pogan jezik, a na osnovu zapisa učitelja Milutinovića, bila je Veljkova ljubavnica i živela sa njim, i pored činjenice da je on imao zakonitu suprugu Mariju i sa njom sina Radovana. Na neki način, oni su bili Boni i Klajd onog vremena, na srpski način.

Iz dokumenata koji se brižljivo čuvaju u Muzeju Krajine u Negotinu, prenosimo najzanimljivije detalje:

Čučuk Stana je dete Negotinske Krajine. Rođena je je u selu Sikolu kod Negotina 1795. godine. Rano je počela da sprema devojačku spremu, imala je pune kovčege darova i po lepoti jedinstvene. Tako spremne kovčege često je otvarala, razgledala i uživala u svojim darovima I devojački sanjarila o svojoj sreći. A i mogla je sanjariti o svojoj sreći, jer legendarni junaci toga vremena izvojevaše slobodu svome narodu.

Ne prođe mnogo vremena od kada se osvoji sloboda, a već se pojavi zavist kod nekih vojvoda protiv Karađorđa I Praviteljstvujuščega sovjeta. Među nezadovoljnicima najglavniji bejahu Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, a njima dvojici pridruži se i Hajduk Veljko.

Zbog nekih sitnih pogrešaka Hajduk Veljko bejaše optužen Karađorđu i Sovjetu, koji ga pozvaše u Beograd na odgovor. Veljko dođe u Beograd i vrlo osornim rečima dade odgovor nekim tužbama. Naljuti se što ga za sitne greške ispituju, zalupi vrata kancelarije, iziđe u dvorište, uzjaha na Kušlju i sa svojim momcima pobeže iz Beograda u Poreč (današnji Donji Milanovac), i stupi u službu kod Milenka Stojkovića. Zbog tih krivica, Karađorđe mu oduze vojvodski čin.

Fatalan susret posle pljačke

U to vreme, dok je Veljko bio u službi kod Milenka, razuzdani Stojkovićevi bećari pljačkaše po selima, pa opljačkaše kuću Staninih roditelja i odneše Stanine svadbene darove. Stanu užasno potrese siledžiluk Milenkovih bećara, i ode peške iz Sikola u Poreč, da potraži zaštitu i pravdu od Milenka.

Kad je stigla u Poreč, požali se Milenku, rekavši:
– Do sad su tvoji momci pljačkali i otimali konje, oružje i hranu, a meni odneše darove koje sam spremila za udaju!
– Pa, trebalo im je – odgovori Milenko ravnodušno.
– Kako reče? – ljutito će Stana. – Zar takvu pomoć i pravdu nalazim kod tebe, a ja mislila da sam došla kod vojvode, a ne kod hajdučkog harambaše?!
Milenko se naljuti na te reči i podviknu joj:  – Kući, majci u Sikole, i zamahnu da je udari.
Hajduk Veljko ga zadrža rukom i reče:
– Milenko, devojka pravo kaže. Šta će tvojim bećarima devojački darovi?

Potom se obrati Stani:
– Stano, ostavi se darova, jer tvoje povratiti ne možeš, a ja ću ti nabaviti još bolje, samo ako hoćeš.
– Ko si ti? – upita Stana.
– Ja sam vojvoda Veljko Petrović, hajduk Veljko, i da ti kažem bez okolišanja, dopadaš mi se i uzeo bih te za ženu, i bez darova. Pa kako moram iz ovih stopa da idem nedaleko od tvoga sela, pođi sa mnom, pa kad stigneš u svoje selo, predomisli se, hoćeš li ostati kod majke ili poći za mene.

Stana pristade, dođe sa Veljkom u Sikole, saopšti majci svoju odluku, da će da se uda za Veljka, koji je imao venčanu ženu Mariju sa kojom se nije bračno razdvojio.

Posle junaka, samo za junaka

Stana je bila ponosna što je žena neustrašivog junaka, s njim je išla u bojeve i okršaje „đe prah gori, gori pred oči junačke“, i zadobila je više rana od puške i jednu od noža. Volela je da peva, puca iz puške i gađa u nišan.

Kad pogibe Hajduk Veljko u Negotinu, Stana pređe Dunav. Potucala se u tuđini po raznim mestima. U Bečkereku (današnjem Zrenjaninu) zaprosi je jedan bogat trgovac, ali ona ne htede poći za njega pekavši: „Ja sam bila žena junaka, i ako se opet budem udavala, poći ću samo za junaka.“

I zaista, docnije se udala za kapetana Jorgaća, Veljkovog ratnog druga koji je bio jedan od glavnijih članova Grčke heterije. S Jorgaćom je rodila dva sina, Milana i Aleksandra, i kćer Jevrosimu.

Gorda i ponosna na muževe junake

Kad je buknuo ustanak 1821. godine, Stana se sa decom skloni u Hotin u Rusiju. Heterijske čete u Moldaviji bile su razdvojene od turske vojske. Jorgać se sa svojim drugovima sklonio u jedan manastir, koji turska vojska opkoli. Ali on ne htede živ da se preda Turcima, već pogibe kao naš Stevan Sinđelić, zapali barut i sa svojim preostalim drugovima i Turcima odlete u vazduh.

Stana ostade drugi put udovica. Sa troje dece. Gorda i ponosna što su joj oba muža bili junaci, i što su oba pali kao heroji za svoj narod, imala je još jednu želju, da svoju decu odneguje tko da budu dostojni naslednici očevih vrlina i njegove junačke smrti. Ali materijalno beše potpuno iscrpljena i osta bez ičega. Tada se obrati molbom Predstavničestvu knjaza srbskog za pomoć.

Evo toga akta u prepisu verno originalu:

– Predstavničestvo knjaza srbskog 16. septembar 1841. v. n. 1245 da se razmotri molba Stane bivše supruge vojvode Veljka Petrovića, moleći da se njoj i deci njenoj kakva pomoć učini.

– Predstavničestvu, budući da je praviteljstvo udovici Mariji o kojoj se zna da je ona prava žena Veljkova, s kojom je on i decu izrodio, zakonom odredilo penziju, Stana od drugog čoveka ime nosi, a i decu sa njim ima pa se njena molba ne može uvažiti.

Javno ponizila Grke na sinovom grobu

Kad bi odbijena njena molba, ona sa decom ode iz Hotina u Atinu 1842. godine. Grčka država odredi 145 drahmi na izdržavanje dečije i njeno. Stana je bila nezadovoljna što su Grci tako brzo zaboravili Jorgaća i njegove velike zasluge za slobodu grčkog naroda. Tražila je priliku da im to javno prebaci.

Nažalost, ta se prilika brzo ukazala, 1845. godine umre joj sin Aleksandar. Na pogrebu beše mnogo naroda. Na samom grobu oprostila se majka sa sinom ovim rečima:

– Sine, rastajući se sa majkom, trebalo bi da poneseš ocu makakav darak, ali, majka u svojoj siriotinji nema ništa da ti da, nego će ti dati pramen kose oca tvoga, koji je izabrao sebi grob u vazduhu i meni ovo posekao da mu kadgod podignem grob u slobodnoj Grčkoj. Vrati, sine, ocu svome ovaj pramen i kaži mu kako su nezahvalni Grci kojima je izvojevao slobodu, kaži da kapetan Jorgać još nema groba u slobodnoj Grčkoj.

Pročitajte i ovo:

Velelepne grobnice kod Negotina: Skoro svaka ima po nekoliko spratova, prolaznici koji nisu iz tog kraja ostaju u čudu (FOTO)

Negotinsko naselje dobilo vetrozaštitni pojas: Zasađene 252 sadnice osam autohtonih vrsta

Hajdučica

Svi prisutni osetiše poniženje ovim javnim prekorom. Stana je živela u Atini vrlo povučeno. Osećala se kao da živi u tuđini, bez svoga roda, bez prijatelja i poznanika. Često je deci govorila: „Da mi je, deco, samo još jednom da odem u Srbiju, da naložim vatru u gaju, da pripečem prase, a ja da pevam i pucam iz pištolja.“

Tu želju odnela je u hladni grob. Umrla je 1849. godine i sahranjena je u Atini.

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi