Slikar Dušan Đukarić: Jednom akvarel, uvek akvarel

Dušan Đukarić je srpski umetnik svetskog glasa. Stvara u svom beogradskom ateljeu, a dela ga čine poznatim širom planete. Radi najtežom slikarskom tehnikom, akvarelom, tehnikom atmosfere.

Zbog čega?

– Akvarel je tehnika idealna za one koji nemaju previše strpljenja da sliku stvaraju kroz dugotrajan proces islikavanja sloja preko sloja. Ako  samo jedan put uspete da naslikate Akvarel u kratkom vremenu, jedan svet pun uzvišene lepote i harmonije, onda više nema povratka nazad, on je prošao kroz vas, ostavljajući neizbrisiv žig. I od tada postajete nerazdvojni sa tom tajnom.

A šta posle?

– Nakon toga uvek ostajete rob kome je data sva sloboda da gradite jedan lični svet. Svet u kome nikada nećete biti povređeni, i onda kada  grešite i kada se uvek borite za svoja prava.

Da li uvek idete težim putem?

– To je složen i težak put, pun velikog broja padova i ogromne unutarnje snage za novi početak. Tu se teško može  dostići cilj i produžiti dalje, već uvek ono dostignuto prethodno u slikanju mora se potvrđivati slikajući svaku novu sliku kao prvi put. Moj temperamenat je takav, odmah i sad do cilja, nema odlaganja. To me je i u životu puno koštalo.

Akvarel je umetnost slušanja vode. Blagodeti vode poznate su od kada je sveta i veka. Koliko se kao akvarelista dajete vodi, a koliko od nje dobijate nazad?

– Ako se mora u jednoj rečenici opisati akvarel, onda bi se moglo reći da je to umetnost slušanja i davanja toka vodi na beloj praznini papira, sa jednim dodatkom, a to je boja. Voda je izvor života za Akvarel. Kada uspete da ukrotite snagu vode, dozirajući njenu količinu na papiru, da usmeravate njen tok u željenom pravcu, počeli ste dobar akvarel. Nije teško to pratiti, ali je teško razumeti njenu snagu, osetiti na četki količinu i gustinu potrebene boje, a onda i vreme kada to sve staviti na kojem stepenu mokrog i vlažnog papira za najbolji rezultat. To razumeti, znači da ste dodirnuli samu tajnu Akvarela.

Insipracija nije nešto što se bezbrižno čeka da dođe, pa kad stigne, a da ne pobegne, vi to što pre uhvatite, zabeležite i eto umetnosti, objašnjava.

– Ako je tako, živela inspiracija!

– A nije!

– Inspiracija je za mene neprekidan, gotovo uvek lično sebi nametnut nagon. Onda se kroz veliki i mukotrpan rad samog umetnika nama vraća kao sreća i duhovno ispunjenje. Sve što je došlo lagano, zna da uspava, zavara i otupi naše zapažanje. A nekako za stvaranje uvek moramo biti uvežbani. Moglo bi se reći da je slikanje velika strast, nešto što ne sme dozvoliti da se umetnik ušuška i uspava. Strast daje motiv da stvarate i onda kada nemate inspiraciju za slikanje.

– Znam samo jedno, da su najveći talenti umrli u neradu, a da su uporni u radu postali najveći talenti. Umetnost nije stvar inspiracije, već i znanja.

Slike Dušana Đukarića, pravo su uživanje za gledanje. Kakvu emociju umetnik želi da izazove kod posmatrača? 

– Umetnost mora da ima svoju misiju, svrha umetnosti je da čoveka izdigne na tron iznad granica ljudskih mogućnosti. Da ga na neki način poveže sa njegovim Tvorcem.

– Slikarstvo je između ostalog umetnost boje,  ja bojom, njenim dizajnom, pokušavam u oku posmatrača da izazovem određeno raspoloženje, probudim određenu emociju jednog trenutka u životu. Zato je najteže biti slikar atmosfere, jer taj trenutak mora oslikavati zaustavljenu prolaznost u vremenu. Mora se osetiti miris naslikane kiše i mokrog asfalta ili toplota sunčanog dana, a onda najnežniji dodir sunca na kraju dana. Ako uspete, onda je nebo granica.

Kaže da voli osećaj žamora, kretanja, promena. Gradske atmosfere, Beograda posebno. Ljudski pokreti, brodovi, marine, žive na njegovim platnima.

– Uvek je novi doživljaj. I onda kada slikate isti deo grada, dovoljno je samo tu biti u različito doba dana. Ja živim u Beogradu, njegova bliskost i toplina ljudi kao nigde u svetu nekako otvara u meni potrebu da moj Beograd što više predstavim u svetu kroz moju umetnost.

– Kada naučite jedno da slikate, svejedno je šta kasnije želite da slikate, da li će to biti žanr scena, mrtva priroda, gradske scene, pejžaži, lako je kroz to prošetati. A neupredivo je dalji put u obrnutom pravcu, sve po malo, a ništa dovedeno do samog kraja. Važno je ući u kuću, a anda kada jednom to uspete, lako je iz jedne sobe prelaziti u drugu.

Deluje tako lako Dušanu Đukariću i da iz jedne u drugu daleku zemlju putuje i predstavlja svoj rad. Njegove atmosfere doživeli su ljudi širom sveta, u Turskoj, Austriji, Francuskoj, Italiji, Velikoj Britaniji, Indiji, Japanu. Ali, pre svega u Kini, zemlji kolevci akvarela. Posebno se izdvajaju dve izložbe u kineskom gradu “China Qingzhou”, gradu koji je izmislio akvarel papir, gradu koji je prvi u svetu osnovao akademiju za Akvarel.

– Moje slike su obišle najvažnije kineske muzeje u Šangaju, Pekingu. Jedna kolekcija od petnestak slika nalazi se u vlasništvu predsednika kompanije Huavei u Senženu, koja je poslala svoju delegaciju na visokom nivou za otkup slika. Moje slike nalaze se kod mnogih predsednika država, ministara, na zidovima važnih i velikih državnih institucija.Veliki broj je i u vlasništvu kolekcionara, kao i ljubitelja mojih akvarela.

Ima li umetnik Dušan Đukarić slobodno vreme ili mu radna nedelja traje 24sedam?

– Ja se nekako najkomfornije osećam kad slikam. A to je nekako egoistična samodovoljna sebi profesija. Može biti i blagoslov, a i veliko iskušenje.

– Svoje vreme organizujem tako da više vremena slikam, nego što imam praznog hoda. I onda kada ne slikam, moje misli i razmišljanja su u tome.

Slikar mora da živi tako da stalno hvata i beleži u svoju memoriju skice i detalje buduće slike.

I na kraju, kako reče jedan veliki umetnik: „Čini mi se kada bi se posekao po veni, umesto krvi potekla bi boja“.

Pročitajte još:

Marta je srpski antropolog koji je proveo dve godine sa monasima zarad velikog istraživanja

Žubore motori, grguću auspusi, cvrkuću kočnice

 

Instalirajte našu iOS ili android aplikaciju – 24sedam Vest koja vredi